Просветни гласник

420

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСННК

Нема слора да ће и сами посматрачи иременом усавршити технику посматрања. Занимајући се дуже времена вршењем посматрања, баш и при осредњем оштроумљу, немогућно ће бити не запазити, да се неко нојаве понављају, да неке црте тих појава треба признати као типске, главне, полазне. Но вероватно је да ће се међу лосматрачима наћи можда и такви људи, од којих можемо очекивати и важније проналаске — открића. Ирви кораци при оснивању тиаова уједно ће бити и нрви корацл — покушаји — за оснивање и уређење самих посматрања на савршено другој основи. С разлогом се можемо надати, да ће после извесног, краћег иди дужег, времена (што све зависи од извршилаца) уређење посматрања и теориско проучавање сакупљеног материјала учинити то, да се појави оддично разрађена кдасиФикација школских типова, ко.ја би обухватила свемогуће разнородности на које се буде наилазило. Тада ће и лримена лосматрања, као што је већ напоменуто, бити постављена на савршено другим начелима и у знагној мери биће олакшана и приступачлија Место састављања посебне и самосталне карактеристике за сво.ког ученика васпитач ће се ограничити само увршћивањсм дотичне индивидуе у род и вид који тој индивидуи одговарају, а чија су (рода и вида) општа обележја одређена и васпитачу позната. Ако баш место једнога рода и вида треба именовати неколико: по физичкој организацији илдивидуе, по умним особинами, по темлераменту и т. д. и тада ће, кад се класиФикације знају добро, то бити много простије, него ли расирављати посебне карактеристике сваког ученика на по се, не имајући при том никаквих упута. И тако, најважлији задатак уређења школских посматрања јесте — проучавање и класиФИлирање шкодских типова. Кад се томе циљу тежи и исти постигне, онда ће се открити богате даљне перспектнве за примењену педагогику. Прво, разрада и проверавање ових или оних опглтих метода васпитања и наставе могућна је само онда, кад већ имамо готове кдасиФикације. Докде ње нема. дотде се никакви огдеди и покушаји са нојединим ученицима не могу сматрати као поучни за будућност. Докде год нема вере да постоје типске сличности појединих случајева и нема јасног и одређеног знања њихове нетипске раздике, све дотде се но могу лрема њама са сигурношћу примењивати опште мере нити би се могде мењати, обзирући се на почасла одстулања свакога сдучаја од типа, коме исти припада. Еад већ класиФикација постоји, кад је, дакде, имамо, онда ће се одмах и неизбежпо за њом појавити строго разрађен систем васпитних мера за сваку типску групу ђачку. Друго, при том усдову моћи ће се остварити принцип нндивидуадности, т. ј. надажење бдиже групе, којој