Просветни гласник

НАЈ'КА Н НАСТАВА

411

Свест а с што сачињава као инадекватно „ја" може у сну а и на јави нриликом екстазе или транса да обитава ван моје индивидуе, можс да буде у Америци иди пак у каквим небеским СФерама и да се опКи са надчулним бићима. Ово сдужи као медијум између заостадог несвесног мог „ја" гезр. мог бића и духовнога иди чулног света. И кад се тај део мог бића са својом тековином споји с мојим заостадим несвесннм бићем, онда ја будем свестан те тековине. Али како се та тековина тече, спонтано идн утицајем са стране, мени је то непознато. Еад будем свесган те тековине на јави, може ми она наговестити прошдост или какву будућност, оно што је бидо и шта ће бити и др. У сну, при сањању, участвује само моја свест а никако самосвест; ова иоследња участвује само на јави кад сам ја свестан самог себе и у исто време и оног што се у сну јавило, иди пак што га сада представљам иди посматрам. Дакде, у сну, при сањању, учасгвује с а а на јави а I (као јединство (?) и е. У сну, пак, када не сањам, већ се надазим у потпуно несвесном датентном стању т. ј. кад, ми се не репродуцирају никакве представе иди сдике сећања, кад се надазим у такпом стању, које дичи на смрт, само је оно прво пропраћено с извесним физиодошким процесима а с ма каквим психичким садржајем; том придиком сваки део мога бића надази се на своме месту у покоју т. ј. тада снољашњи објекти не додазе у додир с мојим Ја" и моје је „ја" том нридиком у мирном неактуедном стању. Чим се један део мога „ ја" а иди 1> покрене иди дође у додир с њим какав објекат с или е, онда се ти додирни дедови споје с објектом или самим собом и у првом случају постане свест а у другом, пак, самосвест. Дакде, у сну, при сањању, само се Јавља свест т. ј. јединство једног деда мога „ја" (а иди б) са објектом(с); при сазнању, пак, на јави јавља се јединство самосвести (а I као цедо Л) са објектом ( с иди е) спољнег или унутарњег света. У првом случају, при сањању, ја нисам свестан самог себе (дакде, ту се не јавља субјекат адекватан, као цедина), јер кад сн био тада свестан самог себе, онда би .ја знао да нисам оно што се у сну причињавам (да нисам краљ, роб, рањеник, гоњеник, кридат и т. д.); већ би ::нао да сам оно што јесам, а кад знам за оно што јесам, онда ту нема сањања нити какве идузије, већ би бида права реадност, Фактичност. У другом, пак, случају, т. ј. при сазнавању на јави, ја не само што сам свестан оног објекта ко.ји посматрам, иди оне представе коју нредстављам, замишљам; него сам у исто доба свестан и самог себе. На овоме се базира сва она раздика између сдика сећања на јави т. ј. између сна и јаве. Ово је кључ за отварање н разрешавање онодиких тешкоћа појединих ФидосоФа, теоретичара, сазнања психолога, које су им тодико задаваде муке за решавање пнтања о сну и јави и о учешћу свести у њиховим ноЈавама. Многи фидософи , а нарочито Декарт, мучиди су се и напрезали своје умне моћи 28*