Просветни гласник

наука и насхава

вв5

Ако успоставимо неку теори.ју, која је бида заснована на разноврсним хипотезама. онда се истиче питање: која ће наша премиса потад морати бити неминовно измењена, ако експерименат такву теорију обори? 'Го не можемо унапред знати. И напротив, ако експерименат пође за руком, дакле, успе, хоћемо ли потад помишљати, да су нам тиме уједанпут вериФиковане све хинотезе? Другим речима, хоћемо ди веровати, да се само једном једначином могу одредити чигае непознатих чинилаца ? Овим објашњењем Рошсаге врдо схватљиво утврђује и сам посгупак вериФиковања, и стога најодлучније препоручује: да морамо бити врло обазриви у строгом раздиковању појединих врсга хипотеза. Има их, вели, пре свега таких које су иосве природне, и ко.јих се једва можемо отргнути. Често пута врло је тешко не иретпоставити: да се утидај врло удаљених тела може посве пренебрегнути, да су мала кретања нотчињена некоме линеарноме закону, да је дејство трајања управо Функдија, посао његових узрока. То исто вреди и о оним погодбама, што нам их пронисује симетрија, Све ове хипотезе нрестављају, тако рећи, заједничку основмду свију теори.ја математичке Физике. Оне би биле по реду посљедње, које бисмо могли напустити. Но има и друга категорија хииотеза, коју бисмо могли назвати индиФерентним. У већини питања, аналитичар ће, у ночетку својих рачунања, или претпоставити, да је материја једноставна, или да је састављена из атома. Он би то могао учинити и обратно, и његови резултати не би се уз то преиначили; само би се више иомучио, да до њих дође, и то би било све. Ако, дакле, експерименат утврди његове крајње закључке, хоће ли он нотад веровати, да је, нпр. утврдио истинито постојање атома у материји ?■ У оптичкој теорији имају се у виду два вектора, 1 од којих се .један узима као брзина а други као коцка. И то је индиФерентна хипотеза, јер се и иопут ње долази до оних истих крајњих закључака, као и кад бисмо обратно узели. Успех експеримента не може, дакле, утнрдити, да је први вектор одиста брзина; он само утврђује — да је неки вектор; то је уираво једна хипотеза, која Је одиста увршћена у претпоставке. Да бисмо, нак, вектору могли дати конкретан значај, нашто нас и уиућује слабост или неподобност нашега ума, морамо гл. схватити, или као да је нека брзина или да је нека коцка; тако исто, према потреби, обележићемо га иисменом, са х. или у; али ма какав резултат отуда добили, ипак се неће утврдити,

' Овај је назив дат иекој геометриској ве.шчини, за чије је иотиуно одре1|иње потребан неки број и неки иравац. Према томе вектором ее назива свака иеличина. ко.ја с,' може раздвојити у три вомпоненте. —