Просветни гласник

наука и настава

747

Сврх тога, утубимо добро, не треба да се задовољимо обичном материјом, оном, дакде, која утиче само на наша чула и чија кретан.а можемо неиосредно посматрзти. У такоме случају или ћемо претпоставити, да је ова обична материја састављена из атома, чија су нам унутрашња кретања скривена, док је нашим чулима досежна само промена места укупне целине; или ћемо открити ма какву неку тако осетљиву Фдуиду, која је под називом етара, цди неким другим називом. још од искона играла у физичким теоријама неку тако велику улогу. Често пута видимо, вели Рошсаге, до неки научиици иду још даље — и сматрају етар као цигло једну материју, управо као праматерију или још више — као неку праву, стварну материју. Други, пак, што присебније мисле, које бисмо могли назвати умеренијим, —■ сматрају обичну материју као кондензовани, згуснути етар, што се, најпосле, још може лако схватати; неки опет истичу значај обичне или просте материје — још ниже и у томе виде само геометријско место етарових сингуларитста. Тако је нпр., по мишљењу учена лорда Кеетш-а, оно, што ми називамо материјом, само место оне тачке, у којој је постао етар попут виорастих кретања; по Шетапп-у, то би било место оне тачке, у ко.јој се етар непрестано уништава. По другима, новијим ауторима, нпр. по \У1ссћег1-у и Багшог-у, било би место оне тачке, у којој је етар подвргнут некој врсти торзије, посве необичне особине. 1 Кад бисмо, вели Ротсаге, усвојили ма који од ових погледа, морали би се упитати: С каквим се правом они раснростиру на етар, под изговором, да је то права материја, механичке особино, које су посматране само на обичној материји која Је опет, као штоЈе напрсд речено, само лажна ? На ово се питање надовезује Рошсаге нообично јаким наредним аргументима: Старе Флуиде, као што су топлотна материја, електрина итп., морале су, вели, битисати, кад је било примећено — да се тонлота не може уништити. Ио оне су морале бити напуштене и из других побуда. Чим смо их материјалисали, одмах је, тако рећи, истакнута њихова индивидуалност, и одвојили смо их једну од друге дубоком провалом. Али и поврх тога, морамо ипак пристати, да ову нровалу понова испунимо и поравнимо, — чим живље запазимо осећање за јединство у нрироди, и кад упознамо бли;ка сродства која спајају њихове делове. Докле су стари Физичари делали на увећавању броја

1 Ј. Ј. Тћотзоп, Оп 4ће тоМоп оГ Уог1;ех гш §8. 1 јОпс 1 оп 1883 Н. Ратсаге, Тћеопе с!ев 4оигћШоп8, Рапв 193. —