Просветни гласник

наукл и настлва

791

исти као и од рачјег меса. Изгдеда да ту суделује разум, и старији се физиодози нису устручавали да ово објасно тиме, као да ова жива бића „воле" месо, а „гнушају се" хартије. А морска коприва као год и мува реагира просто само на хемиЈске надражаје. Тако то бива и у свима другим сдучајевима. Јача тонлота може да дејствујс као одбојна снага. Тако нпр. ако неки мољац дође у близину пламена, кад буде одбојно дејство пламена равно привлачном дсјству светдости, облетаће он наоколо око пламена, или ће у другом случају опнсивати необичне цик-цак линије, као каква комета. А ту није ништа друго до прост утицај Физикалних снага. Још је чудноватије дејство простог додира. Кад изврнемо морску звезду, она ће се брзо исправити. Овде изгледа да она ради као какво физички јако развијено биће. Ако иустимо морску звезду у воду да мирно стоји, па јо.ј прикопчамо краке за комаде плуте, она ће се, као што Је увидео д-р Л.еб, више пута иревртати очито без икакве јасне представе о нодожају. Ако јој се пружи комад дрвета или камена, за који се може ухватити, онда она пази, као и увек, у ком ће се подожају задовољно наместити. Кад не напипа ногама ништа чврсто, за шта би се могда ухватити, изгледа да јој се нерви очовидно надраже, чиме се пак тумаче покрети окретања. Додир доводн ову животињу у мир. То је д-р Леб назвао стереотропизмом. Те тако дуге речи изгледа да замењују једну тајну другом, у ствари оне тако просто описују процес, као што је и реч тешка. Физиолози, који су били наклони философским разматрањима, лако су сазнали циљ ове духовите и ноткренљиве дедатности. Ако су снаге, које образују лепе облике ледених кристала на замрзнутим прозорима или које производе лишће и гране неког дрвета, истс са онима, које руководе мољца у његовом детењу, онда изгледа да нема паметног разлога да се застане. Али између једног мољца и питоме чавке постоји само градуелна разлика. А ово је оиет птица значајне умешности и лукавства. Ми јој обично прииисујемо сасвим човечје накдоности, тако да од чавке до детета води само један ред једнако удаљених корака. Логичке је конзеквенце овог експеримента развио д-р Леб у једној књизи о можданој физиологији , где је извесне опште познате идеје обрадио на такав начин, да је „високоученост о томе своје кратковиде очи протрљала, разрогачила и чудида се?" Њему како животиње тако и биљке нису ништа друго до више или мање компликован састав протеинске сунстанце, која се на врло прост начин покорава обичним Физикалним закоиима, које ми опажамо свуда око нас. Ади додазе још необичније ствари. Безазлени читалац, који с муком чита ситне редове његове књиге, у којој је д-р Леб изложио свој