Просветни гласник

ПАУКА И НАСТАВА

39

С тога гледишта религијска иастава добија у наставном пдану за основну шкоду главно место. Задатак редигијске наставе се у главном подудара са задатком васпитне наставе: и она ради — само моћније и директније од других предмета — на развитку морално-редигијског карактера. Реллгијска настава нам у исто време пружа и идеал васпитања у Исусу Христу. Некад је реллгијска настава бида заступљена у основној шкоди само из црквених обзира. Од ње се онда тражидо да образује добре чданове цркве. И ако је религија тада бида једини васпитни предмет у основиој шкоди, ипак у том погдеду није показивада никаквога успеха. Данас се од редигијске наставе захтевају редигијска осећања и воља. Не трпи се религијска настава која би давада само годо знање, па макар се оно састојадо и из потпуно јасних представа, јер то је мртав канитал. Религијска настава, дакле, у данашњој основној шкоди мора да развија код васпитаника интерес. Ади шта је то интерес? Овај се појам не може разумети без појма аиерцеиције. Аперцепција је усвајање нових представа иди сдожаја ових: појмова, расудака и закључака, које су дошде у свест, иомоћу сдичних и сродних, које су већ у души; асимидација тешких нових, помоћу јаких старих. Брзина и снага овог душевног поступка (ироцес аасрцеиције) , зависи природно од снаге аперцептивних и анерципирајућих група предсгава, ади коју мора у сваком сдучају аперципирајућа дичност изводити. Овај акт дичности, при аперценцији појединих представа, јесте његов интерес. Интерес , дакде, означава душевни акт од стране субјекта који усваја, што га појам аперцепције као објективно усвајање између старих и нових нредстава поред овог субјекта означава.. Зато Хербарт није ни ставио аперцепцију на прво место, већ интерес као опсежнију, енергичнију душевну радљивост. Ова врста интереса зове се ирималачки интерес. С њиме стоји у вези и 'гзв. интерес за следовањс. Код њега је учење чињеница средство за развијање интереса, на супрот првом, где је интерес средсгво за учење. Обе врсте стоје у тесној вези. Тако се нримадачки интерес развија правилном анерцепцијом нових представа. Ако се тај психичкн процес аперцепције врши са извееном дакошћу, то се истим процесом везује осећање пријатности, чиме се опет развија тежња, да се исто духовно занимање понови, дакле, ствара се потреба занимања са оним чињеницама, које су обрађиване у настави. Из тога се види, како примадачки интерес може да нређе у интерес за сдедовање, ако првашња лријатност при примању постане духовна потреба за даљом прерадом