Просветни гласник

46

ПРОСВЕТНИ ГЛЛ.СНИК

осећања која су вештином ириповедачевом иробуђена у ученику, врло су пролазне природе и према томе незнатне вредности по ученичко образовање. Код причања ученив само памти учитељеве речи због личног нредавања, али се никако не удубљуЈе у стварност причом представљену, па се њоме не може довољно ни загрејати. Даље, чисто излагање учитељево навикава ђаке на духовну пасивност и несамосталност, а то не сме да буде. 2. Читање. — Ученик се у школи спрема за живот. Он неће имати вечито уза се учитеља, већ ће се морати и сам бринути за своју душевну храну. За ово треба и школа да га припреми, а то неће бити случај, ако му се редовно даје готово градиво, ако се не упути да знање своје црпе са извора, одакле га добијају и одрасли — из књига. По начелу саморадње не сме се ништа израђено давати што ђак може сам урадити. Чим је ученик кадар, вели Ећгаш1ог? још у 17. веку, да са извора црпе. не сме ниношто бити ноштеђен од тога посла, него га напротив треба образовати да се самостално тим корисги. С тога новија дидактика захтева да религијско градиво ученици читају на часу из изворних ониса, а учитељ да им само објашњава тежа и важнија места, у колико је то иотребно за разумевање списа. Погрешно је мислити да се ради овога захтева сме наставник служити уџбеником за религију. На овај се овде и не помишља, већ се за ту сврху тражи методички сређено и за школску употребу нарочито удешено „Школско Св. Писмо", тј. Св. Писмо са изостављеним неморалним местима. Ми за сада немамо такво Св. Писмо, и онда немогућно је по овом начину ни радити у школи. 3. Развијапе. — Најбоље је нредавати религију тзв. развијањем (развијеном наставом). То је такав рад, који ученици врше уз припомоћ учитељеву, с психичким творевинама које већ имају и које је учитељ на претходном ступњу довољно освежио и разјаснио. Учитељ само руководи послом, а ученици сами духовно стварају. Свако се нитање учитељево у тој настави јавља као задаћа за размишљање, и ученици сами из претходних догађаја као премиса закључују, какви ће догађаји наступити. Развојном наставом јако је нримењена дечја саморадња Деца се на крају радо осећају као творци дотичног градива, а индивидуални начин изражавања у излагању целине, без оног досадног монотоног нричања, које је у школи, где се ради само причањем, тако често, доказује, да је развијен и известан квантум осећања дечјих. Јер где има осећања, не може да буде оне монотониЈе у излагању ученичком. Пошто се известан одељак у разговору пређе, одреди се један од пријављених утеника да сам исприча што се дотле у разговору нрешло, и кад се причање тога ученика (тотално обухватање) исправи идопуни, исприча и други, ученик (пречишћено обухватање). Тако се