Просветни гласник

796

ЦРОСВЕТНИ глдсник

ранпјих векова — Халер, Лајбниц, Еивије — наседали у решавању онтогенетског нроблема и како су са њиховим методима истраживања били немоћни -нрема њему. Да јо свака животиња, а тако и човек, у почетку свога живота само једна ћелица, да се она умножава често понављајући деобу, да «е многобројне ћелиде ређају у клицнне листове из којих опет постају ноједини органи и да удруживањем ћеличних комплекса, који се умножавају, тек постаје савршен организам после многих метаморфоза, .јесу Факта, у чију се тачност може сваки лако уверити; то су осигурана, стална освојења науке! Нанротив ми се крећемо у области хипотезе у другом нитању: како су постале у току земљине иеторијо врсте организама који данас живе? До душе филозофски школоваи природњак сматраће као општу истнну, да организми који насељавају данашњу нпшј земљу нису постојали у прошлим земљнпим периодама у садашњем облику и да су они морали проћи, почињући са најпростијим облицима, један процес развитка, који Хекел разликује од онтогенегског као Филогенетски. Он ће до таквих закључака доћи везивањем различитих области биолошкога знања; на име он ће се ту ослањати на Факта из индивидуалног развића, ко.ја у истини показују постајање компликованијег из нростијег, он ће се даље позивати на упоредну анатомију, на ону ФилозоФску науку, чију су зграду у прошлом веку подигли до великог савршенства Кивије и Мекел, Јоханее Милер и Гегенбаур. За покушај пак да у појединоетима насликамо у ком је специјалном облику нека животињска врста наших дана живела у сурој прошлости недоетаје нлм подлога пскуства. Јер од безбројних милијарди живих бића, која су живела у ранијим земљиним периодама, којих се трајање рачуна на милијуне година, одржали су се само незнатни остатци скелетних делова искључиво у фосилном стању. Из њих се, нриродно, може добити само врло непотнуна и хипотетична представа о меким деловима који су ту некада били. И при том остаје још увек нерешено: да ли некадање сгворење, чије оскудне остатке ми проучавамо, није у опште са својим потомством потпуно изумрло тако, да га и не можемо узимати као претка неком облику који сад живи. Два пута је у деветнаестом веку иитапе о дееценденцији дубоко покренуло сгручњаке као и лајикс и ускипело у свету мисли као какав снажан Ферменат. Пред нама светле у историји имена Ламарка и Дарвина. Ламарк, велики Француски зоолог, написао је у почетку прошлога века у доба немачке и Француске натур - ФилозоФије своје славно дело „Зоолошка ФилозоФија", споменик за .један слободнији филозофски начин посматрања организованог света. 1859 објави Чарлс Дарвин своје епохално дело о постанку Фела, дело које се одликује збирком и посматрањем великога броја Факата, која су дотле мало по-