Просветни гласник

НРОСВЕТШЈ ГЛАСНИК

Простије није увек и боље иознато; и обично наука управ тако и иде да ми унознајемо из студије сложенијега тек оно што је просгије. Синтези некога једињења у хемији претходи обично његова анадиза. Какав је чудноват елеменат угљеник ми смо сазнали тек лутем анализе, сазнади смо да се он јавља као најважнији саставни део. угљених хидрата, мисти и беланчевина и сад у њима развија особине, које извесно а рпоп нико не би ни слутио за угљеник у неком комаду каменога угља. Какву улогу играју беланчевине у продесу живота ми не знамо из студије беланчевина, која нам о томе не може казати баш ништа, већ из студије биљне и животпњске ћелице. Тако се зида наука не само одоздо на више, веЛ ието тако добро, можда још више, и озго наниже, тамо идући од нростијег ка сдоженијем, овде од сложенијега ка простијем. Уакључку који смо већ наноменули: „Ако атоми нису развили никакве друге силе у ћелици него оне које имајуиван ње", онда су и саме појаве у ћелици Физичко-хемијске врсте као и у „лакумсовој хортији", може се поставити на нсти иачин и са истим правом, али у обрнутом смислу, супротан закључак: човек осећа, има памћење и свест, он мисли и подиже један духовни свет. Пошто се сад човек састоји из ћелица, ове из молекила беланчевине, молекилп нз атома, пошто се сваки виши ступањ организације развија природним нутем из њему најближе ниже, и пошто се мишљење по закону о одржању материје није могло појавити ни на ком стунњу, онда мора и ћелица, мора молекил, мора најзад и атом осећати, памћење и свест имати, свако на свој начин. И такви су погледи били већ изговорени, тако да би психолог имао објашњење о најважнијим иитањима како у науци о ћелици тако и у физици и у хемији. Са тако општим закључцима, који нануштају реалну подлогу у природним наукама и стога тако рећи у ваздуху лебде, не долази природњак ни на једном ни на другом иуту ни до каквог корисног научног резултата. Стога он треба да избегава оба пута. Са истим правом са ко.јим Физичар и хемичар неће ништа да знају о атому ко.ји осећа, који има иамћење и мисли, јер они невиде ниигга од тих особина и не могу их докучити својим методама — мора и биолог протестовати кад хоће да посматрају његову науку само са скученог гледишта хемичара и Физичара, а док су његови задатци као и његови меходи већином сасвим друкчији и свакако обилнији и нису ни близу сви обухваћени у хемији и физици. Па је ли уопште задатак природњака, који своје испитивање, ако хоће да буде уснешно, концентрише увек, на супрот ФилозоФима, на један мали део неизмерног светског проблема, да свет објашњава ио једној општој Формули? Зар није за њега много више најприклад-