Просветни гласник

800

ИРОСВЕТ1Ш ГЛ.АСНИК

Простијо није увек и боље иознато; и обично наука управ тако и иде да ми унознајемо из етудије сложенијега тек оно што је простије. Сшггези некога једињења у хемији претходи обично његова анализа. Какав је чудноват елеменат угљеник ми смо сазнали тек нутем анализе, сазнали смо да се он јавља као најважнији саставни део угљених хидрата, масти и беланчевина и сад у њима развија особине, које извесно а рпоп нико не би ни слутио за угљеник у неком комаду каменога угља. Какву улогу играју белакчевине у пронесу живота ми не заамо из студије беланчевина, која нам о томе не може казати баш ништа, већ из студије биљне и животнњске ћелице. Тако се зида наука не само одоздо на више, веК исто тако добро, можда још више, и озго наниже, тамо идући од нростијег ка сложенијем, овде од сложенијега ка простијем. оакључку који смо већ напоменули: „Ако атоми нису развили никакве друге силе у ћелици него оне које имајуиван ње", онда су и саме иојаве у ћелици Физичко -хемијске врсте као и у „лакумсовој хортији", може се поставити на исги начин и са истим правом, али у обркутом смислу, суиротан закључак: човек осећа, има памћоње н свест, он мисли и подиже један духовнн свет. Пошто се сад човек састоји из ћелица, ове из молекнла беланчевнне, молекили из атома, пошто се сваки вишн стунањ организацнје развија природним иутем из њему најближе ниже, и ношто се мишљење по закону о одржању материје није могло појавити ни на ком ступњу, онда мора и ћелица, мора молекил, мора најзад и атом осећати, памћење и свест имати, свако на свој начин. И такви су погледи били већ изговорени, тако да би психолог имао објашњење о најважнијим нитањима како у науци о ћелици тако и у физици и у хемији. Са тако општим закључцима, који напуштају реалну подлогу у природним наукама и стога тако рећи у ваздуху лебде, не долази природњак ни на једном ни на другом путу ни до каквог корисног научног резултата. Стога он треба да избегава оба пута. Са истим иравом са којим Физичар и хемичар неће ништа да знају о атому који осећа, који има памћење и мисли, јер они не виде ништа. од тих особина и не могу их докучити својим методама — мора и биолог протестовати кад хоће да посматрају његову науку само са скученог гледишта хемичара и Физичара, а док су његови задатци као и његови методи већином сасвим друкчији и свакако обилнији и нису ни близу сви обухваћени у хемији и физици. Иа је ли уопште задатак природњака, који своје исиитивање, ако хоће да буде уснешно, концентрише увек, на супрот Филозофима, на један мали део неизмерног светског нроблема, да свет објашњава но једној општој Формули? Зар није за њега много више најприклад-