Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОИИС

181

А да би се у ногледу старања за наставна срества почело више и боље радити, треба прво сваки, од министра до школског посдужитеља, да буде уверен, да наставна срества нису само мапе, рачунаљке и метарске мере и да није довољно само то у школи имати, нити је за објашњавање ђацима довољно имати у школи само учитеља и његов језик. И људима није довољно само да слушају или читају речи, него траже да виде слику, модел, предмет; отуда се милијони троше на илустрације, кабинете, музеје, изложбе; а ми још не видимо да деци у на,родној школи дајемо саме речи. У овом погледу наше народне школе нису се помакле напред за ових 25—30 година и заостале су иза свих других струка. Ко у то не верује, нека у паметп пређе како је сад, и како је било, пре 25—30 година у школи, а како у земљорадњи, занатима, индустрији, трговини и др. пословима. Где су у радионицама пре 30 година биле само неколике просте справе и алати, сад је пуно нових далеко савршенијих справа и алата. Гдо је сељак пређе орао дрвеним плугом, сад су тамо не само плугови гвоздени него и још многе справе чак до парне вргаалице од 10—15.000 динара. Тако је и у пословима другим, пуно новога и савршенијега. # А у школи основној ? — Рачунаљке исте, мапе горе, метарских мера мање него пре 30 година. А има ли чега новог ? — Не само да се ништа није приновило и умножило. него се још смањило. Јер пре 30 година беше но основним школама бар Шрајберових слика, а сад ни тога нема. Сељакова њива и стока, занатлијина радионица и сви други културни послови помакли су се неколико већих корака унапред, а наша школа основна помакла се мадо — уназад. Додајте томе, да школе других наиредних народа имају многа и разноврсна наставна срества, да се на то троши силан новац и наставнички труд, па се упитајте: да ли тај свет не зна шта ради и на шта троши толики новац и рад, или ми још не видимо како је мало користи од наставе, кад се деци много казује. а очигледно мало показује ? 4. Цњижнице, Књижнице су срество за даље и самостално образовање. Код нас се хтело, да наше народне школе имају тројаке књижнице: за учитеље, за ђаке и за народ. Хтело се троје, а ни једно није изашло како треба.

ове рђаве ја примам; покажем како со може боље урадити, похвалим, окуражим и упутим; а онп ће, уверен сам, доцнпје као учитељи радити више и боље. 0 том смо се и сами увериди, кад смо у једној ново-отвореној грађан. школп видеди у кабинету мало купљених наст. срестава, али је међу њима бидо 30—40 наст. срестава, која је израдио сам учитељ, само за предавање Физпке. А овај учитељ био је ђак оног проФесора.