Просветни гласник

наука н настава

183

код сваке школе тога округа основане књижнице за народ. Тако смо ми и изнели у прегдеду лаљских надз. извештаја. Али се ове године видело да није тако. Јер један надзорник тога округа, заинтересован овом ствари и по прочитању онога у „Просв. Гласнику" обратио је пажњу на то, да види те књижнице. И шта је видео ? — Није нашао ни једне у свом подручју. Како је то могло бити? — Те су књижнице биле основане — на хартији. Окружни школски одбор је издао наређење и у буџете свих школа унео потребне суме за ове књижнице; али се прирез школски није давао, школе нису имале ни најпречих нотреба, камо ли дп купују књиге и оснивају нове књижнице. Прописана су била правила, наредио Министар, прихватили окружни и месни одбори, па се све скршило кад је дошло у општинску самовољу коју зовемо општинском самоуправом. Мисао о оснивању ђачких и народних књижница није, дакле, наишла на одзив. Народ их није прихватио, нису марили за њих учитељи, а, види се, да и надзорници нису на њих обраћали довољно пажње, нити баш маре за њих. Откуда је то и зашто? —• Узрок је један и општи, и код народа и код интелигенције његове: Код нас се у опште још довољно не осећа потреба за усавршавање читањем и већина или не чита ништа, или чита само дневне новости политичких листова, тек да види шта је ново и да задовољи радозналост. Сем тога, и за ђачке и за народне књижнице мислило се, да је довољно, кад се само озго нареди и пропишу правила. А, кад ствар није пошла добро, мисли се да је нешто узрок до правила и ту скоро је Министар образовао комисију да измени правила. Међутим и најбоља правила неће помоћи, ако се не предузме и друго шта треба: да буде за те књижнице подесних књига, да се оне набављају, а после да има неког ко ће читаче заинтересовати и у књижнице мамити; а не само нерасечене књиге чувати и чекати да се кад год когод сам јави. Како се без воље радило за ове књижнице, наЈбоље казују ови примери: Један је надзорник нашао ђачку књижницу са 60 књига, али је у њој било књига и нерасечених. Дакле књижница је била ту, ту су и књиге, а где су читачи? И где је био учитељ да читаче створи, не од земље, него од ђака својих? А на послетку где су и школ. надзорници, па да то мртвило покрену и да по свом одласку оставе трага, да су ту били и нешто учинили? По књизи „Наше народно просвећивање" у којој је Љ. М. Протић реФеренат према надзорничким извештајима изнео стање школа за 1901—2 год., види се да је те године у Београду и у целом округу пожаревачком и смедеревском свака ткола имала ђачку кпижницу. А у извештајима школских надзорника за последње две године нема ни помена о тим ђачким књижницама. Где су оне данас, и како их је просветни гласниж, i. књ., 3. св., 1909. 13