Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

193

испит иде течније, глађе. Где се то примети, томе су два узрока: с једне стране су женска деца посдушнија, па више раде што им се нареди; а с друге стране учитељице, не мешајући се у подитичке и друге послове ван шкоде, концентришу сву активност у рад школски. И у колико су мање снреме, толико накнаде већим радом. А ово потирђујеоно напред номенуто: да бољи успех не.идс увек с јачом спремом. Али код овог Факта треба стати и запитати се: да ли је баш добро само гледати постигнути успех, без обзира на начин на који је исти постигнут? Јер где је мање спреме и вештине, ту се мора трошити више радног времена и више снаге. Чије снаге ? — И наставничке и ђачке. Да је тако, поред другог, нотврдиће и тај Факт, што је данас оболелих учитељица на одсуству и с новим молбама за одсуство много више него учитеља. А по себи се разуме, да ту, где се издирањем у раду сатире здравље учитељица, исто бива и с њиховим ђацима. Тај Факт, пак, треба сваког да нагони на размишљање о том, како да се учитељима и учитељицама појача сарема и вештина у раду, те да би се мање трошило здравља и снаге ђачке и учитељске. А на овоме се данас ради мање него пређашњих година. Иређашњих година је Учитељско Удружење организовало и кретало учитељске зборове, на којима се радило на усавршавању учитеља, а сад Је тамо главно да се између главног одбора и учитеља уредно шаљу менице и отплате; пређе је држава приређивада неке курсеве за учитеље и штампада упуства за предавања појединих предмета, а сад ни тога нема. А од некуда се у иоследње време све више међу учитеље уноси неко накарадно схватање хербартових педагошких начела, које спутава и успављује усавршавање иредавачке вештине. Већина тих Хербартоваца Формалне ступњеве схвата сувише Формалистички. К,од њих је главно да се у предавању строго иде редом но сгунњевима, а како ?, — то као да је споредна ствар. У предавањима, која се штампају и у онима која пишу учитељи који нолажу практички испит (а из чега се види да тако последњих година учитељске школе упућују) види се, да се веома брижљиво пази, да дођу редом: циљ, анализа, синтеза, асоцијација итд. или: циљ, припрема, излагање, обухватање, асоцијација, примена; а у самој обради ових одељака сваки час се тек наиђе где се само каже: довести у везу с тим и тим, навести децу да с учитељевом допуном изведу закључак такав и такав, да одговоре тако и тако, обавестити ђаке шта значи то и то, испричаћу даље о том и том итд. Дакле, обележи се само пут и учине напомене, па се подразумева да ће остало сваки већ знати и умети све, рачуна се као да ту вештину исказивања, извођепа и довођепа у везу сваки има у рукаву, на само да истресе, или се мисли да је сваки већ као Сократ вешт да питањима натера ученике да до нечег дођу. Докле су стари ђаци учитељске школе само узимали на-ум ред којим треба предавање изво-