Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

215

назвати животним идеалом, а, философ највишим добром, моралним принципом, али сви „они находе само реч за оно, што је историја сгворила". „Норме песничкога стварања, које безвремено из природе човекове истичу, спајају се у песничком раду генерација у технику једне одређене песничке епохе. Исти се појав јавља и у моралном животу, и што и овде као животни идеал, највише добро и морални иринцип постаје, пуно је садржаја и читавом је садржином историјскога живота условљено: историјски је израсло и историјски је ограничено". Као што се из ово неколико навода види, а из саме расправе још вшне, писац је у одређивању циља педагогици еволуционист и то такав еволуционист да је у својим погледима на морал готово Фаталист. Не може се готово ништа рачунати најаку вољу човекову, јерје све па и појединачна и заједничка воља условљена од садржине историјског живота, а од чега зависи та садржина историјског живота, писац нам ништа не каже. Дубље се на овоме месту критички не можемо упуштати. И с психолошког гледишта, по Дилтају, педагогика нам још није дала теорију наставног поступка од опште вредности. „Научна је психологија, која истражује узрочну везу с помоћу посматрања и експеримената, у првој младости." Чинећи кратак историјски поглед на психологију у односу на педагогику, писац вели, да је Хербарт, користећи се Песталоцијевим психолошким искуством, довео у тесну везу психологију с науком о васпитању. „Али неки за недагогију неопходни делови, као наука о чувствима и о вољи, досада још нису учињени приступачним строжем научном ноступању. Тако може и биће једном психологија основом педагогије, педагогија примењена психологија, али се још не да предвидети, кад ће наука о души моћи одговорити тако високим захтевима." Вредно је да овде напоменемо како Дилтај ипак мисли о Хербартовој основи психолошкој, на којој је заснован цео систем наставе Хербеотовог правца. „Тада је Херберт нрви пскушуо да постави научно засновану педагогију. Истраживања, која су ониБенеке, Вајц и Вилман чинили о заинтересованости, пажњи, очигледности, памћењу и мишљењу, накнадно су изнашли чврст психологијски основ за дидактику 17. века. За овај је дидактички део педагогије циљ васпитања јасно и разговетно дат у образовању ума и један склад, који стварности одговара. И у науци о уму је ирви пут психологијска анализа успела." Али пошто психолошка основа Хербартова није могла у педагогици да се простре и на нојаве осећања и воље то се педагогика у своме развптку код Енглеза зауставила на утилитаристичком правцу ? Ту Дилтај иомиње Бена, па затим Херберта Спенсера и овако им замера: „Јер пошто Херберт Спенсер за сваку индивидуу подједнако у утилитарној атомистици овај рачун поставља, добива васпитаника, који нре свега мора медицину научити, да би се за своје здравље, своје највише добро, као иросветнп глдсник, I. кн.., 3. св., 1909. 15