Просветни гласник

216

ИРОСВЕТНИ ГЛАСИИК

надри декар старао, затим гголитичку економију, да би своје капитале рационално улагао, и не бисмо се чудили, кад би овога, од њега нронађеног, Робинсона усред дружтва дао да учи и кувати." За данае педагогика Је дотле дошла и даље не може, само зато, што она као наука није тражила у историјскон развитку свој смисао. Зато Дилтај овако завршава: „Ова апстрактна н од опште вредности педагогијска наука, у свима својим досадашњим облицима друга је природне теологије и природнога права, апстрактне националне економије и државне науке. Док је историјека школа иначе свуд природни спстем нотиела и довела до историјскога схватања, једино је педагогија заостала. Тако је она аномалија у данашњој науци. Непоштовање, којим се предусрета, оснива се на оправданом чувству, да она није наука у модерном смислу.' Еако педагогика може ностати науком од опште вредности, Дилтај се није упуштао у појединостн, а то је вели и тешко, пошто психологија осећања и воље још није тако разрађена да може послужити за основ педагошкој системи, као што је то случај с психологијом ума. У том смислу Дилтај даје само опште напомене и једну општу подлогу на којој троба развити педагогику, па да постане науком од опште вредности. Све што живи има телеолошки карактер. Свако створење што осећа и што се креће живи сходно одржању своје егзистенције и одржању своје врсте. Еао регула у тој целисходности играју улогу осећања и нагони. То лежи у структури нашега душевног живота и ио њој наше представе и осећања изазивају нагоне на рад, али тако да та осећања изражавају вредност онога што се ради и мисли. Сви појави, било душе или културе, имају своје средиште у задовољеном стању наших осећања. Изрази срећа, вредност, смер, показују тај телеолошки одношај према нашем осећању. У нашим осећањима изражена је вредност свега што постоји и што бива. Уопште човек не би могао ништа зажелети и не би могао. хтети и ничему тежити што му не би било везано за његово осећање. — „На овој диљу сходности у душевној вези оснива се могућност, да се врсте одржавају, и да се појачање организације у животним бићима јавља. Исто тако садржи ова тедеологијска веза корене свих циљу сходних еФеката у човечијем животу, у друштву, у историји." „Досадашња педагогија још није познала ову телеологијеку везу и средишно значење чувства и нагона у тој вези. Из те телеологијске везе душевнога живота могу се извести ознаке, које чине одлучан карактер духовнога света, кад се овај пореди са природним редом. Ове ознаке чине према томе и основне појмове за схватање ваепитања и за конструкцију научне педагогије. На духовним чињеницама јављају се циљу сходност и савршенство. Оне су потчињене нормама, и ток живота, који их у индивидуи и човечанству окружује, показује еволуцију." „Ваепитни идеал једнога времена и једнога народа у својој садржајној