Просветни гласник

218

човека само, када с њим чусгвујемо и његове покрете у себи преживљујемо. Ми разумемо само љубављу. И управо једном неразвијеном животу морамо се приближити уметношћу љубави, смањивањем својих. рођених чустава у тамно, неразвијено, детињско, чисто. Несжшљена наивност у дну душе приближује педагогијскога генија детету." И други део научне педагогике, по писцу, треба да аналитично прикаже поједине појаве, које у васпитању једна на другу утичу и из тога да извуче норме и иравида од опште васпитне вредности. Писац на овом месту признаје, оно што ми сви знамо: даједино за образовање интелигенције можемо ноставити педагошка правила, према разрађености психологије ума. Али. наука о образовањр осе^ања и вољеморала би тражити као основ ново обрађиваље психологије осећања и воље, које „нажалост" писац вели да у обиму ове расправе не може извести. Зато иисац овако завршује: „Ми смо стигли до границе педагогијске теорије од опште вредности. Означено поступање може се пренети и на науку о образовању чуствености и воље. Управни принципи на једну такову теорију су дати у напред описаној телеологијској вези душевног живота. Из циљу сходне Функције чуственога и нагонскога круга у психичкој вези види се, у коме правцу васпитање овде треба да тежи за развојем ка савршености. Али за овај део педагогијске науке треба прво да се у појединости иостави психологијска подлога, што би нас на овом месту далеко одвело. Више но што је овде скицирано и наговештено, не може се урадити у једној од онште вредности теорији." Као што се види, само тежиште ове расправе није расправљено г већ се писац задржао само на обележавању правца, на сувише ошнтим контурама и једном веома површном погледу на педагогику као науку. Сем тога, ова претенциозна расправа и ако је штампана у извештајима берлинске академије наука, садржи у себи таквих недагошких погледа, које писац истиче као нове, а међутим нису нови. Свакојако ова расправа има своје вредности и ја сам је зато у изводу готово целу изложио да би је колико толико учинио приступачнијом, али ипак она ниЈе тако знаменита, као што преводилац мисли, јер не само да није уопште дала оно што се од ње очекивало, него ни главно постављено питање није расправила како би требало. Ова расправа може много импоновати само волонтеру у педагогици, а никако човеку који има стручну и систематску снрему педагошку. * Друга књижица носи наслов : „Образовапе и просве&ивање" у којој се налазе пет расправица од Г. Шевића, дакле самог уређивача ове педагогијске књижнице. Прва је пишчева расправа: „Класичне студије и млади народи". Из чланка се види да је писац веома ватрен ио-