Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

319

У Забавмику за 1816., превео је он игру ЕгазГ и две идиле „Изображеније евемирног потопа" и „Први пловац". Ове две приповетке ни сам писац није уврстио међу остале идиле, али су оне ипак, и својом Формом, и својом садржином само идиде, и то готово понајдепше. У првој се описује како мдадић Семин из бесних тадаса спасава своју драгану Семиру, на неком малом узвишењу, које ће за трен ока бити покривено бујицом воде, љих двоје прогутати и на свагда одвојити са •овога света. Вода бива све већа а „Семин н Семира взаимво говсрећи и једно друго тесно загрљено држећи, топе се у вадима свемирнога потопа". „Први пдовад" је такође идида, и то једна не само од најлепших међу идидама, него и једна од најдепших ствари које је Геснер уопште написао. Садржина њена у овоме је: На усамљеном острву неком живи девојка Мелида са својом матером Семиром, чувајући овце и живећи пастирским животом. У седамнаестој години поче она осећати неке чудне неодређене тежње, за које ни сама не зна откуда су, шта је узрок њихов, Обраћа се матери и тражи об.јашњења. Мати се устручава да јо.ј открије те тајне и кори је што се заноси којекаквим уображењима којима ни имона не зна, и којих ни у „естеству не има". Али Медида нема мира, већ непрестано нешто запиткује: питз, нпр. зашто да њима само то не достаје, што све остаде животиње имају, а у тодиким другим стварима оне су им сдичне. Оиет мати покушава да је одврати од таких мисли, .јер и оне имају ипак неко друштво. Ту су им овце, тице и толике друге животиње, па шта ће још? Да, да, вели Медида, ади овца се са срном не дружи, нити годуб мари за патку; свака од ових животиња радује се само оном друштву у коме су исти родови. И зар смо ми њима потпуно равни ? Па ето ту сам ја, веди мати, и ја сам истог рода којега си и ти, игА жедиш још? „Тако је, одговара Мелида; ади зар није боље да нас је некако више, па да те сви можемо обрадовари? Зар •се ти не би томе већма радовада? Ах, мати, мати, када би само једно, само једно још било! што би са мном и најмању радост делидо, и што би свагда поред мене бидо — које би — Ах! та срце моје љуби тебе изнад свега, али све ми се чини као да од ове љубави има и друга нека, већа, коју ја не могу наћи нити је познати". Мати је тешида •своју несрећну кћер, али је утеха та могла помоћи тек онда, кад је, божјим провиђењем Амор довео младога једнога пловца, „стаса прекрасна и величанствена", који је за Семиру био „нрекраспа твар", и исто тако велики као и она, а не тако маден, као што је њу мати „некад под ружама нашла". После бољега познанства, Медида и овај пловац постају „мдади иар људи" који срећно и задовољно прожив.љују своје дане.