Просветни гласник

ОЦВНЕ И ПРИКАЗИ

493

(мој призренско-тимочки) не може убрајати у штокавске диалекте (стуб. 18—20). Његове језичке дрте међутим, у кодике су српске, или су штокавске, или су такве да се могу свести на штокавске! 0 сличним Решетаровим тврдњама ја сам опширније говорио на другом месту (Глас БХХУШ). Морам још нешто рећи о Решетаровој подели штокавских говора. Косовско-ресавски говор (стуб. 24 —26), вели он, треба од других одвајати због старије акцентуације и неколико особитих облика; али зетски говор, у коме има још внше и још важнијих Фонетских, Формалних и синтактичних одстунања од других говора која не донуштају да се оп споји са косовско-ресавским говором, баш зато треба — спојити са свима осталима. Пре би се очекивало да се тај говор још даље од осталих издвоји него косовско-ресавски! И Решетар, према принципу „нормалног штокавског диалекта", одваја све штокавске диалекте од косовско-ресавског. Али какав је то принцип по коме се сремско-шумадиски говор, зетски, и дадматинско-хрватски који је „прелаз између штокавског и чакавског", трпају сви заједно?! Штета што нам Решетар није навео црте „нормалног штокавског говора" које допуштају то. Таквом поделом цепају се не само историске везе, него и везе које показују данашње стање језичких особина српских диалеката. Штокавско-икавски говор у Босни, на пример, ту је узет заједно са јекавским, а одвојен од штокавско-икавског говора који Решетар нззива далматинско-хрватским, али који је делимично познат и у Босни и Херцеговини; сремско-шумадиски говор јаче је прибдижен зетском, и још јаче далматинско-хрватском него косовскоресавском говору. Тиме је дата нетачна представа не само са историског гледишта него и са гледишта просте сличности. Својој схеми (стубац 27—28) Решетар додаје ове речи: „ја сам сасвим далеко од тога да дајем генеадогију која би нам са историског гледишта објашњавада постанак разних штокавских говора" (стр. 29—30). Решетар, међутим, не би требадо да се боји „генеалогије" кад би у његовој подели бидо мало историске перспективе! Она би му можда иомогла да одвоји оно што не спада заједно, и да оно што је сродно истакне и у својој схеми. У сваком случају у његовој подели недостаје један принцип који би био доследно спроведен. Начело „нормадног штокавског говора" не пристаје за зетски, дадматинско-хрватски и за неке диалекте босанскога типа баш нимало, зато што они немају најважнијих црта „нормално-штокавског"; и стога није требадо да буде на тај начин примењено при великој подели и груписању штокавских говора. Тако, његова подела нимадо нам не објашњава конструкцију штокавских диалеката; она, шта више, иовећава број супротности које би требада да уклони. просветни гдасник, i. књ., св. 6., 1909. 33