Просветни гласник

316

ПРОСВЕТНИ гддсник

српске латинице на Србе православне није могао негирати г. Окерлић, томе се прогиви и онај пример. 1810., још за живота Доситејева, објавио је Лука Милованов в Опит" дело намењено књижевном образовању; и у тој Иирилској књизи Л.ука узима примере не само из сраске ве/1 и из хрватске латинице, без икакве ограде или објашњења из чега би се видело да је православним читаоцима био непознат наведени став у латиници. Мислимо да су наши наводи били довољно јасни да кажу како ова књига нема ираво иие већ неки псевдоним, јер у њој ннје приказана историја књижевности 18 в. свих Срба, него само православних. А такав постунак није ни научан ни модеран. Друга је начелна погрешка у овој књизи, што су све садржине у ћирилици срнској 18 в. узете као дела нове књижевности; ту је у једном одељку, н. пр., „Иоученије свјатитељскоје к новоиостављеному јереју" и „Совети здравога разума". И обичан читалац може нроцонити да су у овим књигама сасвим иротивног рода садржине и да оне не могу бити у једном одељку макар да су калепдарски из једног века. Тако радећи могао је г. Скерлић у једну листу ставити рад десиота Бранковића, Еипријана Рачанина и дела Доситејева. А тин је начином задовољен хронолошки механизам и ништа више, а логика ствари тражи да у једну листу дођу аутори истог књижевног рода. Г. Скерлић иде чак до смешног кад се одважио написати и један заједнички предговор: „VIII век у светској књингеввости" да њиме објасни главне идеје у раду ХристиФора ЖеФаровићаи Доситеја Обрадовића. Међутим овај предговор за ЖеФаровића и њему сродне ауторе 18 в. има значаја колико и за патријарха Пајсија у 17 в. Таквим поступком г. Скерлић дошао је у опреку са одавно познатом истином: да је у „Магазину" 1768 ирвн пут само наговештена каракстеристика идеја које чине ново доба, у српско.ј ћирилици, а да је Флагрантна појава новог доба у српској ћирилици почела тек од 1783, од нрве књиге Доситејеве. Ову добро познату истину и ми смо помпњали 1904 у „Просветном Гласнику" расирављајући о почетку новог периода, ту истину прихвата и Павле Поповић у „Прегледу Српске Књижевности" рекавши: „нова књижевност обухвата време од краја 18 века до данас". Ни г. Остојић који је био зр1п<;из гес1ог г. Скерлићу — не каже да се све садржине у ћирилици 18 века до Доситеја могу сматратн као дела нове књижевности. Једини је г. Скерлић који мисли да нова ћирилска књижсвиост српска почиње 1700 године, јер је први пут у овој његовој књизи 18 в. неиодељен на „старе" и „нове" ауторе: првије и једини је до сада он који у.једну књижевну листу ставља ЖеФаровића и Доситеја. И све је ово учинио г. Скерлић без иједне речи у име доказа, и то у књизи С. К. А. Зато и ми овде нећемо ни објављивати све погрешке које су отуда произашле. већ само констатујемо, да је због тога г. Скерлић морао понављати