Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

317

многе нартије, ставове, бибдиограФију и друго, те је књига без научне и практичне потребе знатно нарасла бројем страна. Уобичајсно је, из оправданих разлога, звати Доситејевим одсеком један део наше нове каижевности. Г. Сксрлић, ваљда из оригиналности (јер необјашвава) само каже, да је Доситеј: „несумњива централна дичност срнске књижевности XVIII века". А и по овом његовом изразу излази да се један део наше нове књижевности мора звати Доситејев. Јер кад г. Скерлић каже дајеДоситеј „централна личност", значи он има свој круг, т. ј. другим речима одсек. Дакле била је погрешка што у овој књизи нема одељка Доситејева, него су његова дела стављена у један шисак са делима наших црквених аутоуа 18 в. А колико је овај израз тачан казаћемо у детаљимо о Досите.ју, овде га прихватамо с питањем: кад је Доситеј „дентрална личност", зашто овде није приказан део круг Доситејевада? Л.ичи на смешно рећи: „централна личност" века, а поменути уз Доситеја само четири Доситејевца. Да и.ма много више аутора, чија дела иду у круг Доситејев мислимо да је то позната исгина и овдс је не треба доказивати. Али се не може прећутати начело г. Скерлића по коме је из Доситејеваца избрисао Иавла Соларића, а на његово место ставио Везилића и Терлајића. Што је увео Везилића у круг Доснтејев оправдава овако: „Ма како да овај спев (главно дело Везилића) има битно побожан карактер, ипак овде — онде има идеја које одају образованасветовњака.., једномишљеника ДоеитејаОбрадовића." Дакле, Везилић је ушао у круг Доситејев, што у његову делу „битно побожног карактера има понека идеја, која одаје образована световњака", а изостављен је Соларић чија еу сва дела, а не само једап спев, без нједне црквене идеје и још чине нераздвојан пандан, у опште узев, књигама Доситејевим. Да ли је ово смео учинити г. Скерлић остављамо стручним да пресуде, а нама је овде довољно што ћемо наговестити да је критеријумг. Скерлића у овом питању остао недоказан, ијош: да читаоци виде како се у овој књизи не налази приказан цео круг писаца којима је Доситеј био „централна личиост". Па зато, што се у овој књизи не приказује ни цео Доситејев одсек, који јо у ствари Иирилски 18 век нове књижевности сраске — онда се може рећи да и због те непотпуности овој књизи не приличи назив „Српска књижевност у XVIII веку". — Ову је погрешку г Скерлић опазио пишући предговор и мисли да ју је оправдао кад је рекао, да је изоставио писце чији „рад пада у почетак XIX века". Према томе није требало писати ни о Доситеју, јер више од трећине живота Доситејева као иисца припада почетку 19 века. Доситеј је очима видео сва она дела Соларићева која овоме држе име у литератури, и сва су она била прилог Доситејевим идејама. Дакле не може се г. Скерлић оправдати, што није писао о Соларићу и другим Доситејевцима, тиме, што дела ових падају „у ночетак XX века", јор без њих не може се довршити реч, ни о Доситеју, ни о оиштој карак-