Просветни гласник

318

ЏРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

теристици наше нове књижевности 18 века. Ваља. да ни г. Скерлић не мисли да се епохе литерарне поклапају календарски са вековима после Христова рођења?! Да тако не мисли ни г. Скерлић најбоље се види по нриказу Доситеја којије умро 1811. Па кад је ради Доситеја прешао „у почетак XIX века", то је морао учинити и ради других, јер се без свих њих не да завршити карактеристика 18 века, нове српске књижевности, српског АиШагип§-а. И зато, што нема приказане деле Физиономије ове еволуције у нашој литератури, књига је непотпуна, и ако је самом Доситеју дано „више од петине књиге", непотггуна је, и ако је дано „Средини и утицајима" 221 страна, јер што у овој партији има може се наћи и у некој културнополитичкој историји о Србима у Угарској. Зашто је половина књиге дана „Средини и утицајима", делу некњижевном, кад кпижевна област није цела ириказана, ни она у 'Кирилици, а од српске латинице ни помсна нема?! Такође је кардинални недостатак ове књиге што у њој нема, бар но чему важнијем, нове концепције, критеријума и инвенције историске, а то се доказу.је тиме, што се у излагању г. Скерлић не сукоб^ава ни са јпдним нисцем о 18 веку — чак се слаже и са онима чије расправе и не помиње. Да г. Скерлић у томе није нов, можда и нехотице, признао је то, рекавши у „Предговору: „Г. Оетојића Српска Књижевност, са новим податцима и са тачним главним схватањима и идејама, положила је основ критичном пзучавању XVIII века Срнске књижевности". Ова је књига била г. Скерлићу „од знатне користи", а она је састављена за новосадске гимназисте. Овим признањем г. Скерлић спасао је своју савест, а остало је да зато одговара С. К. Академија, којој је задатак да објављује само научне новине у својим књигама. Па кад г. Скерлић сам признаје, а и ми, поредећи, видимо, да ова његова књига не доноси као новину научну: „главна схватања и идеје, и основ критичном изучавању XVIII века српске књижевности" — онда смо принућени иитати: како су могли академци примити ову књигу са овако великим недостатком научним? Јер је и академцима позната истина: ако нове историје немају нова „главна схватања, идеје и основ критичног изучавања" — онда те историје, ио ономе што је најглавније, нити су у оиште нове, нити прилог историји као науци, већ могу да подмире само некЈ практичку иотребу. Не само стручпим већ и многим другим образованим добро је познат Факт, да у нашој ћирилици 18 века до Доситеја нема ни једног аутора који се може назвати „писац" у смислу речи, т. ј. књижевни уметник. Има писаца школских, црквених и других књига и рукониса; има иисаца историја; али су све те књиге и рукописи тако написани да могу само -бити прилог историјама разних грана наука у 18 веку, али ни по чему те садржине нису могле бити прнлог историји књижев-