Просветни гласник

ОЦЕПЕ И ИРПКЛЗИ

319

ног арса, у правом смислу те речи, јер овога у опште у оригиналу и не беше до појаве Доситејевих књига. Но по неком књижевном „основу" г. Скерлић је третирао као ппсце (без икакве ограде): деспота Бранковића, Кипријана Рачанина, ЖеФаровића и друге такве. Ади кад је књига била штампана видео је и г. Скерлић да је био у извесној илузији кадје поменуте ауторе третирао као писце. Па је у „Предговору" гледао да се, колико је могућно, огради од те погрешке, рекавши: „Српска књижевност XVIII века више је писменост, у руском смислу речи, но књижевност према данашњим схватањима. Ако би се судило по данашњем мерилу, већи део наших иисаца XVIII века, не би се ни узимали у обзир". Значи г. Скерлић је по неком иређашњем „мерилу" нашао да ми имамо 14 писаца у ћирилици 18 века. Другим речима, већи део излагања о „писцима" била је само Фиктивна претпоставка, јер, ево, и г. Скерлић сам каже, да „по данашњем мерилу" већина нису књижевиици, а то се знало и пре г. Скерлића. Само по том нетачном мерилу могао је г. Скерлић и овакве ставове писати: „као песник. Рајић има своје место у исгорији нашс нове уметпичке поезије". По том јо мерилу Рајић подпгпут у иеснике, ЖеФаровић и једнаки њему, у „писце", па ношто је књига била готова, г. Скерлић мења мишљење и вели, да већина тих аутора нису оно што је о њима речено у исгој књизи. Шта да кажемо за такав постунак г. Скерлића?! Завршујући о томе реч велимо: кад је г. Скерлић по нетачном мерилу огласио „писцима" Кипријана Рачанина и равне њему, нека је допуштено рећи: да и његово расправљање о тим ауторима има вредности само по таквом мерилу. У овим општим напоменама немогућно је пропустити незабележену и ову нетачну идеју: „Наша култура и наша књижевност почиње од XVIIIвека". Ово је могао рећи о своме народу какав Словак, Л.ужичанин, па и Словенац, али никако Србин о Србима, и то у књизи С. К. Академије. Зар Срби као варвари имађаху до 18 века: два периода књижевности, велику државну нрошлост са законима, развијено уметничко грађевинарство, пиктуру, дрворез, каменорез, новац, и т. д. и т. д. ? Г. Скерлић јо и проФесор Књижевне Теорије па се очекивало да ће у томе смислу бити задовољепи бар општи захтеви. Међутим се у овој књизи нод једним именом налазе два посла: пола је књиге дано „Средини и утнцајима", а само друга ноловина „Писцима", партији која треба да буде главна. При том, у партији „Средина и утицаји", толико се г. Скерлић удаљио од главног, т. ј. од онога, што има директне везе са „писцима", да се она нартија може одвојити у засебну књигу, или може ставити и нред излагање какве политичке историје Срба у Угарској. За књижевно излагање није бнло потребно износити све могуће детаље из живота нашег народа у Угарској. Шта ће, на пр., пред „писцима" исцриан списак еснаФа бакалског, абаџиског, бојаџиског,