Просветни гласник

322

НРОСВЕТНН ГЛАСНИК

маџарски, мислиио довољио.јс наговештсно. Но овде износнио и Факт: у овом одељку од 200 и више страна, у смислу речи, није ни говорено о немачком и маџарском утицају у име материјалне и духовне културе сриске „Средине" у Угарској. А због тога недостатка овај одељак нема ни новина ни ученог значаја, јер оно што г. Скерлић у томе одељку прича о нар. подитичком стању, вери, штампи, књиж. језику ит.д., Срба у Угарској — у тој количини и дубини схватапа, знало се и до сада, овде је само нова комиилација од иознатог. Еао што се не може лриказати „Средина" српска за доба Немањино без помена, бар главних места, о „Средини" иизантиској и латинској, тако је требао да уради и г. Скерлић у нриказивању српске „Средине" у Угарској; требао је да одрта „Средину" немачку и маџарску па тек српску, ако је жедео да му ова партија књиге има значаја и за науку. Бил.0 је погрегано и схватање ио коме .је г. Скерлић у одељак ,Средина и утицаји" ставио расправљање о „књижевном језику и азбуци" а „Писце" одвојио у засебан одељак. Јер и „пиеци" нису ништа друго до израз „Средине и утицаја," и према томе расправа о „Књижевном језику и азбуци" по природи ствари мора доћи у један одељак са „писцима," иди је требало и „писце" ставити у одељак: „Средина и Утицаји"; треће не може бити. Зато ми мисдимо да је била погрешна теорија по којој је расправљање о писцима одвојено од расправе о књижевном језику и азбуци. У томе смислу велика је погрешка учињена у овој књизи, где је реч о књиж. језику и азбуци, што је, не само одвојена од раснраве о писцима," него је стављена у одељак где се на пр. нрича и о народноЈ ношњи. У1огична је претпоставка да је одељак „Нисци" главни део ове књиге, а споредни „Средина и Утицаји," неки увод за „писце," и према томе треба да су у одељку „Утицаји" побројани, бар у главном књнжевни утицаји са стране; о томе, може се рећи, у овом одељку нема скоро ни мало. Лли, ако је где и расправљано о угицајима који су имали књижевног значаја то је у партији „Писци," може бити и нехотице, порицано. На пр„ у „ЈозеФинизму, глави X" одељка „Средина и Утицаји," каже се како је Доситејев књижевни рад гепетичка последица политичких реФорама ЈосиФа II, овим речима: „У опште узев, Доситеј је V толикој мери јозеФинист, толико је изникао и везан за тај покрет, да изгледа да је целом свом књижевном раду ставио за циљ да развија јозеФинистичне идеје и да код Срба застуиа реФорме ЈосиФа II (192)." Другим речима: оригинал Доситејевих идеја узет из реФорама ЈосиФа II, или: без ЈосиФа II не би било Доситеја. А кад је затим расправљано о „Интелектуалним утицајима" на Доситеја, речено је, да је „на Доеитеја" (кад је био у Смирни, кад још није знао немачки ни видео Беча) „био врло велики грчки утицај." II тај се утицај овако деФИнише: „Што је особито значајно, ту се