Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

483

вори нам снажним говором, само кад још наше мишљење и наше уображеље допуњу.ју гледане ствари. Оно нам говори о бескрајности простора, који се ипак не може до краја замислити; о вечности времена, које ми никако не можемо да ноимамо. Оно говори о реду и законитости и изазива осећања, које побожни људи у дркви осећају и религијом називају. Оваке и сличне непосредне етичке утицаје природине осетио је можда сваки човек у своме животу, и ако се није занимао природним наукама. Ну што дубље човек продре у тајне природине, што више проучи он поједина природна тела, њихову грађу, њихове особине, утидаје, њихову законитост и њихову унутарњу међусобну везу, у толико јача и разноврснија морална образовна вредност пружа му се тада. Испитивање природе васпитава најпре човека ка морадној збиљи. „Свако поштено тежење ка сазнању ствара нове моралне вредности" вели Гурлит у своме делу „Васпитање ка храбрости". Истина је пак онај узвишени циљ, коме тежи природњак. Да би се овај циљ достигао или барем приближно постигао, потребна је љубав ка истини и неоспорна истинитост. Наравно је љубав ка истини потребна и за истраживање других научних области. Ну основне истине у природњачкој области имају махом много општији значај, него ли истине у области језиковно-историјској. Оне се сем тога често нута и поклапају са претпоставкама, нађеним помоћу размишљања. С тога је потребна за остварење љубави ка истини у природњачком истраживању нарочита храброст убеђења. Ееалер и Галилеји су такви узори храбрих испитпвача природиних. Њих не може спречити ни вера у ауторитете ни вера у Свето Писмо да не заступају истине, које су једном познали. А истина мора најзад да освоји и победи. Тако то бива и данас. Ма да не може сваки човек да постане велики пионир науке, ипак може сваки човек да покаже на делу и у најужем кругу делања своју љубав ка истини и честитост уверења. А свакоме је познато, како је то баш данас потребно, када ропске душе, слепа вера у ауторитете, притворност и друштвена нринуда многу слободну реч угушују. Друга последица изучавања природних наука је сазнање о реду и законитости у природи. Свугде у огромној згради природиној, како у великоме, у кретањима небесних тела, тако и у маломе, у грађи микроскопски ситних ћелица организама, свугде влада ред и законитост. То изазива дивљење. А дивљење подстиче на поштовањо и подражавање. Тако произлазе смисао за ред, саображавање и правичност. Као што се наиме природа подчињава реду, тако мора и човечје друштво, које гради један део природин, да се подчини правди и закону. Занимање природним наукама ствара с тога социјално-етичке вредности. Ну пре свега оно доводи човека до познања правог положаја човекова у природи. Природне науке уче нас, да је наша по изгледу тако