Просветни гласник

484

ПРООВЕТНИ 1'ЛАСНИК

огромна земаљска лопта само сићушна трошка у васиони и у множини других небесних теда. Кодико ли је од ових такођер насељено организмима, као и нагаа земља! Стоје ли они више, ниже или су слични са нама ? Ко би то умео рећи! Ну поуздано је то, да човек оваким разиатрањеи јасно увиђа, да је он саи саио сићушан делић у огроином царству природинои, појединачно природно тело између милијарда других тела. Ово сазнање пак доводи га с једне стране до скроиног оцељивања свога сопственог Ја, с друге стране до уважавања себи сличних природних бића. Отуда проистиче дакле самоиознапе, скџомност, хуманост и триљшост. Ми видимо дакле како су највише човечанске врлине у најтешњој вези са природон. Шта више, има и таквих етичких иомената, који су се развили тек од онда, од када се човечанство отпочело интензивније занимати природним наукама. Нриродне науке уче нас, како се у природи збива поступно развијање од најнижих ступњева организама до највиших. Нису човека ради створена остала природна тела,- већ је човек саио виши ступањ развића, истина највиши, који познајеио у нашој ограниченој области за испитивање, на зенљи. Он је с тога уиео да стави у своју службу многе природне силе, као и друге организне нижега реда. Из ове нисли извире не само уважавање нама сличних бића, већ и цењење нижих ступњева развића, нарочито љубав ка животињама и биљкама. Ово наравно не искључује нашу тежњу да истребљујемо шкодљиве животиње и биљке, а с друге стране да корисна бића у своју службу подчињаваио, ну оно ипак уклања нашу самовољу у поступању са живим бићииа, различитим од нас. Познато је како заједничко живљење између човека и животиње изазива извесно пријатељство између њих. Сетимо се само кочијаша и његова коња, ловца и његова пса и сличних примера. Ну то није довољно. Природњачки образован човек има извесан степен уважавања и љубави за све организме. Он их штеди, негује, гдегод може, гледа да спречава свако злостављање, свако некорисно разоравање њихових животних погодаба, свако мучење и кињење њихово. Закони и одредбе о заштити животиња су посве моралне тековине новијих погледа на свет, задобивених на природњачкој подлози; шта више може се рећи да је н. пр. поступање са животињама, нарочито са домаћииа, извесно мерило културног ступња некога народа. Значајно је да црквени морал у овом погледу у главном мало има обзира. Истина у Светоие Писму има неколико неста, где се узимају у заштиту сироте и неме мучене животиње. Ну ово сажаљење је више дело милости — као што је Бог милостив прена људина — докле уважење и љубав према животињском свету, стечени на основу природних наука, заснивају се на сазнању, да животиње имају исте живце и чулпе органе као и ми, да оне с тога осећају задовољство и бол као и човек. Кад с тога у напреднијим културним земљама, н. пр. у Енглеској, држе у црквама у но-