Просветни гласник

486

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

наравно истоме циљу, наиме да ученика тако изобразе, да он сгече довољно моралног оедонца за неизбежне борбе у животу. Ну пут ка томе циљу је из основа различит. Докле духовне науке гдедају да ученика васпитају на морадном делаљу примерима из историје и књижевности, вредпим подражавања, односно строгим наредбама библијских заповести, дотле теже ириродне науке ва.јпре да постигиу поимање захтева етике, гледају да их објасне и докажу природним процесима, да увере како морално делање значи уједно и разумно, у истини корисно делање. Видели смо да природне науке садрже у себи велико обиље етпчког васпитног градива. Ну поједине етичке вредности још не могу створити једну целину, јединствен поглед на живот и на свет. Зато треба прикупљање појединих резултата у један моралнн принцип. Ну питање је, да ли се може такав принцип саградити на природњачкој нодлози. Тек у прошлом столећу, после поставке Ламаркове науке о развићу и Дарвинове науке о борби за опстанак и одабирању природном, омогућено је добивање таквог принципа. Може човек у појединим тачкама да се не слаже са Дарвином, ну нооспорна је чињеница: да данас наука о развићу влада у модерној биологији. Међутим бпологијаје, као што Паулзен справом вели, најзанимљивији и најважннји део природњачког сазнања, онај део, где се природне науке иеиосредно додирују са последњим п најопштијим иитањима човечјег сазнања. Природне науке уче нас међутим, да се у току времена збивало ијош збива развиће живих природних тела, развпће од најпростијих облика до најсложенијих. А ми велимо о неком организму да стоји у толико више, у колико је већма диФеренциран у својим појединим деловима. Тако је н. пр. неки државни облик у толико виши, што су више подвојсно поједине гране занимања, наравно не у социјалном смислу, већ с погледом на рад који се има извршити; нека Фабрика израдиће у толико више, што је већма напредовала у њој подела рада. Ми имамо дакле } природи стално напредовање од нижих облика ка вишима. Еад одатле извучемо последице за оцену живота, онда долазимо до резултата, да живот не значи ништа друго до развиће, облагорођење врсте, напредак од нижега ка вишему ступњу. Овај поглед на свет зове се у опште „еволуционизам". Према њему су најпре искључена извесна схватања живота, као песимизам и Фатализам. Ово схватање живота захтева од сваке догме, да не стоји у супротности са природним законима. Са овим ограничењем, еволуционизам се слаже и са хришћанским погледом на свет. Свакако не може се захтевати, да се резултати природног истраживања прилагођавају повременом ногледу на свет, већ се овај мора управо саображавати ирема резултатима природњачког истраживања, као што је досад увек и бивало. Коперников светски снстем није со некада слагао са ондашњим погледом на свет ,