Просветни гласник

ИАУКЛ Н НАСТАВА

819

или у центрима опне постоје направе, које јачине надражаја препнаЧ УЈУ У логаритамскон смислу. Па ипак овај доказ припада Физиологији. Психодогија се не може ослободити од асоцијативног монента, момента иоређсња интензитета. Она осећаје не може поређати као просторне дужине, те тиме доћи до егзактне јединице мере. Али би на сваки начин Психологија, кад би јој Физиологија дала какав егзактан закон о зависности К с од К, извукла из тога главну корист. Тада би она могла одређено навести, колико од Веберовог закона долази на процес поређења осећаја, а колико на преиначење К у К с . Јер свакако је несумњиво то, да Веберов захон мора садржавати и ово последње преиначење. Ја само непрестано тврдим, да је немогућно психолошки елиминирати Фактор поређења осећаја — бар са данашњим методама — и тако психолошки доћи до једног закона о интензитетина осећаја. Још једном ван ово гледиште, асоцијативно тумачење Веберовог закона, може укратко разјаснити ова шема. Дат је низ К' К/ IV Е 1 К 2 Кр 2 К с 2 Е' 2 где У ц означава представу о разлици изиеђу Е 1 и Е 2 , односно К 1 и К 2 . Поуздано мн се чини да је, као што т. зв. физиолошко тумачење претпоставља, Е 1 проп. К/ и Е 2 проп. К с 2 . К 1 Веберов закон означује само однос према . ОдносД, 1 : К,, 1 : К 1 и К с 2 : К 2 : К 2 ноже се утврдити само физиолошки : вероватно да није просто пропорционалан. Огледи Фехнера и других, да непосредно психолошки утврде однос Е 1 : К 1 ; и Е 2 : К 2 нису испали за руком, јер је немогућно директно мерење осећаја као и упоредно, немогућно је ни \ 7 К елиминирати. Веберов закон ГтрПсЈсе садржи и однос К/ : К 1 : К 1 и К°- : К р 2 : К 2 , али је са законон о поређењу осећаја (V") везан на начин досад нераздвојан. Ако садјош једном прегледамо исход паших огледа и размишљања онда добијамо два главна закона: 1) Осећај с почетка расте брже, доцнпје пак свагда знатно лакше него надражај. 2) Специјално прираштај надражаја, који је потребан за изазивање тек приметног прираштаја осећаја, уопште је у приблнжно константном односу према првобитној величини надражаја. Многа ограничења иоследњег правила изучићемо у појединостима. Ова многобројна одсгупања од Веберовог закона зависе од тбга, што с једне стране, како кад преиа величини надражаја, модификација надражаја вероватно врло компликовано варира на његовом путу до мождане опне, па и у њој самој, а с друге стране, од неједнаког степена асоцијативне шзвежбаноети.