Просветни гласник

РЛДЊА ГЛАВНОГ ШРОСВЕТНОГ САВЕТА

1109

Каква је, дакле, ова читанка? На првом месту то је имао да нам каже ссш састављач. Кад се систем једнога тџбеиика из основа мења, опда је нотребпо, у иредговору или иначе, јаспо оцртати куда се са тим изменама диља, п псгаћи које су особппе и значај повога уџбеника. Г. Ивковић није то урадио. У поменутом чланку он пије говорио специално о читанкама него у онпгто о настави, а у предговору који је (као и чланак) врло кратак, он је говорио само о потреби п важности чптања у опште. Он нам, дакле, није пзказао смер н карактер своје књиго, и оставио је нама да мп т<5 сами по књизи изведемо, чпмо нам је знатно огежао иосао. Разгледајући његову књигу, ми смо јо схватили као увод у хрестоматију сриске књижевности. Ако би пижи курс историје сриско књижевности почињао у II или III разреду сродњих школа, онда би чптанка за I разрод била нриирема за тај курс. Како бн опа у ствари, управо у дотаљима, стајала према чиганкам;; за даље разредо, ми то јасно не видимо. Ми не знамо који ће нисци ућп у даље читапке кад су већ у овој првој Досигије с једне страпе ц Ћнпико с друге. Хоће ли истц иисцп улазити, пли ће другн, п који, го све није јасно. Прома томе, ми говорећи о првој читавцп г. Ивковнћа, никако не можомо говоритд као о делу једно целипе, чију органску везу не нознајемо, п, ако би Савет иримио ову читанку, ми нпкако не бпсмо били за то да се она прими као представник повога система. Тај нови систем није нам довољио дознат (мислимо по оном што г. Ивковић даје) да бисмо ми њега могли препоручити као систем који треба да замени стари, тим пре што ми налазимо да у старом систему има извесних нроимућсгава, због којих се он може одобрити тек онда кад се нови систем покаже несумњиво бољим. Ми смо већ у нашем извештају рекли да је у читанкама г. Шевића „зпатно место дато народној историји, опису српскнх земаља и описивању народног живота" и да су „ти одољци рађепи рационално ц с нуно реда и метода". Сматрајући читанку г. Ивковића као увод у доцније хресгоматије, ми имамо права да тражимо да састави у њој буду обрасцн књнжевног стила и језнка, да буду занимљиви тако да отварају вољу за позније читање књига, да имају своју вредност за морално и нарочито пациопално васнитање. С тога гледишта узето, наша оцена г. Ивковнћеве чптанке оваква је. Избор састава је књижевап, више него и у једној читанди до сада. Могло би се приметити ово. Старијнх нисаца пма релативно мало; ту су Доситије, Вук, Стерија, Бранко, Љ. Ненадовић. Његоша, да само на један прнмер укажемо, нома пикако. Ти старији нисци нису увек ни у најбољем внду приказанп: састави из Бука нису срећпо изабрани, и не представљају ону целину и заннмљивост која се код Вука може обилато наћи; нз Љ. Ненадовића узете су и песме, што јо најслабије у његовом књижевном раду. Новн нисди узоги су у врло неликој мери, више но што тр^ба. Мн бпсмо приметили да неке уопште није требало уносити: има ипсаца који, ма колико добри били, нису за овако елементарне читанке (Ј. Дучић, М. Ђурчин); има других који су сувише млади и недовољно нризнати (В. Петровић, В. Милићевић); има их чија је важност у стварању наше нове књижевпости била тренутпа (И. Вукићевић). Од ппсаца који јесу за читапку, састављач није увек чинио добар избор. „Праведникова молпгва" С. Сремца, који је тако одличан писац, слаба јо. Извеснн састави Ћипика (На граници), Кочића (Кроз маглу), Б. Сганковића (Наш Божић) можда нису довољно јасни и занимљиви за децу, као што састави Љ. Вулићевића изгледају сувише тешки за практички рад у школи. Има, међутим, писаца које састављач иије никако