Просветни гласник

382

ДРОСВЕТНИ ГДАСНИК

Што се моја размишљања тичу поглавито Француске књижевности од Ренесанса то је с тога: што ту књижевност најбоље познајем и што о њој стадно размишљам, ну, и у другим областима не одриче се корист тачних метода. Али је модерна књижевност Француска позорница свију Фантасија, бојно лоље свију страсти, и, рецимо сасвим подако, прибежнште свију дености. Свако мисли да је позван да о њој говори, чим мисли да је духовит., чим осећа одушевљења или мржње; и миоги књижевници праве од методе баука. Они верују: да имају да бране њихова задовољства и њихову Форму духа против њене убидачке тнраније. Те су узнемиреностн химеричне. Ми не грозимо насдади чита-оца који тражи од књижевности само деликатни одмор где се дух преФињује и храни. Ми, пре свега, треба да будемо такав читадац, и ми треба да постајемо то сваког тренутка. Методички рад додаје се тој активности, и незамењује ју, Ми не уништавамо ни један од обдика књижевне критике. Имресионистичка критика је ненападна и оправдана, кад се опа одрж.ава у синорима своје деФиниције. Но несрећа је у томе, што она никада у њима нс остаје. Човек, који описује оно што се дешава у њему кад чита неку књигу не потврђујући ништа више до његове унутрашње реакције, •пружа историји књижевности драгоцено сведочанство које нам никада неће бити на одмет. Ади се ретко критичар уздржава да не угура међу своје утиске историјска суђења, иди да не иромени на свој начин чак и карактер предмета. Како је импресионизам ретко чист, ретко је и одсутан: он се прерушава у историју и догику имперсонадну; он ствара системе које превазидазе иди кваре познавање. Један од гдавних посдова књижевне методе јесте у томе: да одагна тај импресионизам, који дута и који себе не познаје, и да од њега очисти наше радове. Искрени и прави импресионизам, меру реакције некога духа у односу на неку књигу, ми примамо: он нам сдужи. Ми не замерамо ни догматичкој критици. И она је такође за нас један докуменат. Сваки догматизам естетички, морадни, подитички, друштвени, верски јесте израз бидо дичног осећања, бидо свести кодективне; сваки догматички суд о неком књижевном деду открива нам начин на који је то дедо утицадо бидо на појединца бидо на групу и, са скдадним предосторожностима, ностаје један део његове историје. Ми захтевамо само, да догматичка критика, увек пристрасна и ватрена друштвени н најзад религнозни догматизам нису одвдачили често овај снажан дух изван цутева нсторнске и критичке методе, и ван дегитимних нндукдија. Али је он дао много модел-чланака из којих мн можемо научити да саставимо идеје о научености. Он је био у главноме, велики учитељ, онасан за неке, Сиагодетан за многе Он је учио таленат раду и није иикад презирао тачно знање.