Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

383

узимајући вољно своју веру за критеријум не само истине Факата него и стварности, не истиче себе као историју, и да не буде примљена од публике као историја. Ми бисмо само желели, да пре него што неко да оцену о Босует-у и Во.ггер-у у име једне доктрине иди једне религије, да се тај потруди да их позна не помишљајући ни нашта друго него да етвори највећу могућу масу аутентичких сазнања, и највећи број поверених извештаја. Наш је идеал да дођемо до тога: да конструишемо Босухата и Волтера које ни католик ни антиклерикал неће моћи порицати, да им пружимо од њих слике које ће они признати за истините, и које ће они најзад оценити како им се буде допало. * * * Књижевна је историја један део иеторије цивилизације. Француска књижевност јесте један облик народног живота. Она је исписала, у своме дугом и богатом развићу, цео покрет идеја и осећаја који се продужавао у политичким и друштвеним Фактима или се слагао у установама, и сврх тога онај тајни унутрашњи живот беда и снова који се није могао остварити у свету акци.је. Наш узвишени задатак јесте у томе: да руководимо оне који чи-. тају, и да их оспособимо да познаду, у једноме листу Монтања, у једном комаду Корнеља, моменте човечанске културе, европске или Француске. Као и свака друга историја, тако се и историја књижевности упиње да свати главна Факта, да одвоји представна Факта, да обележи везивање главних и представних Факата. Нашаје метода дакле, битно, метода историјска; и најбоље спрема ђака који изучава књижевност биће, да с размишљањем чита: Увод у историјске студије од г. г. Л.англо-а и Сењобос-а, или једну главу коју је г. Г. Моно написао у једној другој књизи збирке за коју ја пишем ово. Међутим има, између обичне материје историјске, у правом смислу говорећи, и наше, извесних знатних разлика, одакле ће произаћи и разлике метода. Објект историчара јесте прошлост: једна прошлост од које иостоје само трагови или остатци помоћу којих се је конструише идеја. о њој. Наш објекат јесте такође прошлост, али једна прошлост која остаје: литература је у исти мах и прошлост и садашњост. Феудални режим, политика Ришљеова, пореза на со, Аустерлиц јесу прошлоет ишчезла коју ми понова конструишемо. Сид и Кандид су увек ту, исти онаки као што су били у 1636 и у 1759 године не као архивски документи, краљевске наредбе или рачуни грађевина, у скамењеном стању, мртви и хладни, без односа на живот данашњи, него као слике Рембрант-ове и Рубенс-ове, увек живе и још одарене активним особи-