Просветни гласник

384

ПРОСВЕТШТ ГЛАОНИК

нама, садржавајући за човечанство цивидизовано неисдрпне могућности естетичког иди морадног надражаја. Наш је иосао исти онакав као и посао историчара лепих, вештина: иаша материја, то су дела која су пред нама, и која на нае утичу као што су утицада и на њихову нрву публику. У томе лежи за нас једно преимућство и једна опасност, нешто у сваком сдучају специја .1Н0 које ће се испољити у специјалним распоредима у нашој методи. Ми претресамо, без сумње, као и историчари, велику масу докумената — рукописа, или штампаних — који су само документи. Али ти документи служе нам да окружимо, да расветлимо дела која су наш нарочити и непосредни објект: дела кљижевна. Доета је деликатно деФинисати дело тижевно ; ја ипак треба то да покушам. Можемо се зауставити на две деФиниције које, одвојено, нису довољне, али које допуњују једна другу и обухватају, удружене, целу материју наших студија. Кљижевност се, може деФинисати у односу према публици. Ењижевно дело јесте оно којеније намењено једном епецијалном читаоцу, настави или користи специјалној, или које, намењено у почетку томе, то превазилази, или то надживљује и које се чита од гомиле људи који у њему траже само забаВе или умну културу. Али се кљижевно дело деФИнише нарочито битним унутрашњим карактером. Има поема које су због своје технике приступачне само ограниченом броју публике, и које се неће никада допасти већем бр°ЈУ : Д а ли ^ е се оне ставити ван литературе ? Обележје књижевног дела, то је намера или дејство вештине, то је лепота или грација облика. Специјадни списи постају литерарни услед облика који проширује и продужује моћ њихове акције. Књижевност се састоји из свију дела чији смисао и дејство могу бити само потпуно откривени естетичком анализом облика. Отуд излази, да у грдној гомили текстова гптампаних, припадају нама специјално они који, карактером њиховог облика, имају особину да одреде код читаоца имитативна сећања, осећајне надражаје, естетичке емоције. Тиме се наше изучавање не стапа са другим историјским студијама, и због тога је историја књижевности нешто друго а не мала помоћна наука историје подитичке. Ми проучавамо историју човечанског духа и народне цивидизације у њиховим тижевним изразима, и то поглавито у њима, и трудимо се увек да кроз стил сватимо покрет живота и идеја. Ремек-дела су дакле увек средиште наших изучавања, или ако се хоће, она обедежавају за нас толико средишта за изучавање. Али не мојмо под речју урнек-дело разумети онај смисао актуелни иди субјективни који та реч има. Не треба изучавати само оно што је ремек-