Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

385

дедо за нас, за наше савременике него и оно што је као такво важило у даном моменту, дакле сва дела у којима је пубдика Француска познала свој идеад лепоте, доброте или енергије. А зашто их има и таквих која су изгубила своје активне особине? Да лл су то угашене звезде? или ми данас имамо очи које нису више осетљиве за извесне зраке? Наш је задатак да разумемо баш и та изумрла дела; и зато с њима треба друкчије поступати а не као с архивским документима: треба да постанемо кадри да једним напором симпатије осетимо лепоту њиховог облика. Тај осећајни и еститички карактер дела, која су наша „Факта специјална", чини те их ми не можемо проучавати без дрхтања нашег срца, наше уобразиље и нашег укуса. Нама је у исти мах немогуће одстранити нашу личну реакцију, и опасно је сачувати је. У томе је прва тешкоћа наше методе. Ихторичар, пред једним документом, труди се да оцени личне елементе да би их одбацио. Баш за те личне елементе привезана је емотивна или естетична снага дела; нама је дакле потребно да их сачувамо. Историчар, да употребимо једно Сен-Симоново сведочанство, труди се да те личне елементе исправи, да их коригује, то ће рећи, да из тог документа избаци оно што је Сен-Симоново, а ми се баш трудимо да из њега избацимо све оно што није Сен-Симон. Док историчар тражи главна Факта, и док се он занима личностима само у тој мери у колико оне представљају групе или промењују покрете, ми сс баш заустављамо на личностима, јер осећања, страст, укус, лепота јесу индивидуалне страсти. Расин нас не интересује само с тога што он апсорбује. Еино-та, садржи Прадон-а, производи Кампистрона, него баш с тога што је он Расин, јединствена комбинација осећаја изражених у лепоти. Сватање историје, вели се, јесте сватање разлдка. У том погледу, ми смо више историчари од свију других историја: јер разлике које историчар тражи међу главним Фактима, ми их трижимо међу индивидуама. Баш ми имамо претензију да одредимо индивидуалне оригиналности, то ће рећи чудне појаве, без еквивалената и немерљиве. Ето, у томе је друга тешкоћа методе књижевне историје. Ну ма како биле велике и лепе личности, наше се проучавање не може само у њима закључити. Пре свега, ми их не бисмо могли познати, кад бисмо хтели само њих да познамо и ништа друго. Најоригиналнији писац, великим је делом, стовариште претходних покољења, скупљач савремених покрета; он је начињен од три четвртине онога што он није. Да би баш главом њега нашли, треба од њега одвојити ту масу туђих елемената. Треба познавати ону ирошлост која се у њему продужила, ову садашњост која се у њ увукла: тад ћемо моћи ослободити од свег осталог његову стварну оргиналност, измепросветни глдсник, I кљ., 5 св. 1911.