Просветни гласник

386

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

рити Је и деФИнисати је. Ади ће нам она бити позната само виртуелно: да бисмо познали њену особину, њену стварну јачиву, треба видети како она ради и развија своја дејства, то ће рећи треба пратити утицај писца на књнжевност и друштвени живот. Е, па то онда значи, вршити читаву студију главних Факата, жанрова, студије идеја, стања укуса и осећања^ студију која нам се намеће код великих писаца и узор-дела. Но при свем том, што индивидуални дух има у себи најлепшега и највећега није она особеност која га изолише, него је то што у тој особености скупља и симбодише једну епоху или једну ^рупу, и што је он репрезантативан. Треба дакле тражити да познамо сав онај хуманитет изражен у великим писцима, све диније кондезовања мисли и осећања човечанскпх или народносних чије правце и врхове они назначују. Према томе ми треба да се управимо, у исти мах, у два супротна правца: да ослободимо и издвојимо индивидуалност, да је објаснимо у њеном једном једином облику, као несводљиву, недељиву, а у исти мах и да ставимо урнек дело у једну серију, да покажемо генија као продукат средине и као представника једне групе. Ето, то чини, трећу тешкоћу методе иеторије књижевне. Критички дух јесте обавештен научни дух који не верује у природну стварност наших способности да су оне кадре наћи истину, и он управља своје кораке имајући увек на уму да треба да избегне заблуде. Горе изложена размишљања помоћиће нам, да саставимо методе историје књижевности наговештавајући нам главне тачке у којима смо, према природи нашег предмета и условима нашег проучаваЊа, највише изложени да се преваримо. Особина књижевног дела јесте: да изазове код читаоца реакције укуса, осећања и уобразиље. Али, у колико су те редакције јаче и чешће, у толико нам је све теже да себе, своје утиске одвојимо од дела. У књижевном утиску који нам производи Жфигенија, шта је од Расина? а шта ли је од нас самих? Еако да извучемо из наше личне модиФикације једно знање које ће вредити и за све остале? Зар нас чак и деФиниција књижевности не затвара у импресионизам? Треба ли нам предузети описивање оргиналних генија, како можемо бити сигурни да ћемо достићи оно што се не може „никада видети два пут" ? Да ли је индивидуалност појмљива? Можемо ли познати ма шта на други начин до само поређењем, друго што него оно чију аналогију налазимо у нама и ван нас? Па и то остало што можемо појимити и чију егзистенцију можемо означити, неће ли то увек бити за нас нешто друго до опет непознато? Рећићемо да нешто познајемо кад од тога будемо описали извесна дејства која будемо констатовали