Просветни гласник

настава н култура

нашим и туђим утисдима. Ко ће нам гарантовати да је то знање тачно и потпуно? ко ће нас уверити да то није Тен, и да то нисмо ми које онисујемо а не Расин, кад казујемо дејства Расинова на Тена и на нас? И најзад, да бисмо свели особено ва опште, да бисмо измерили у неком узор-делу колектпвно и индивидуално, да бисмо потчинили генија зависностима не смањујући га, да бисмо у њему видели синтезу не ограничавајући га на суму, да бисмо учинили да он изражава средњу гомилу не потдењујући га ни мало колико тешкоћа, колико неизвесности! Еолико финих проучавања ваља вршити у која се могу увући наше Фантазије, и наше личне емоције! Свакако за нас лежи опасност у томе: што ми уображавамо у место да посматрамо, и што верујемо да знамо онда кад само осећамо. Историчари нису изван те опасности; али њих њихови документи њој не излажу у истом степену, док је сасвим природно и нормално дејство књижевних дела, да произведу јаке субјективне измене код читаоца. Цела наша метода треба да буде удешена тако: да поправља и проверава знање, да га чисти од личних елемената. * * * Али, ипак, не треба у томе пречишћавању терати врло далеко Ако се књижевни текст разликује од историског документа својом особином којом је у стању да. изазове у нама естетичке сентименталне реакције, било би чудновато и нелогично да се стави та разлика у деФиницију, а да се о њој не води рачуна у методи. Нећемо никад познати неко вино, ни хемијском анализом, нити извештајем експерта ако ли га сами не окушамо. Исто тако у књижевности ништа не може да замене само кушање. Ако је корисно за историчара сдикарства да стане пред слику Последње суђење и НоЛна аатрола, ако не постоји такав опис ни у једном каталогу нити и једна техничка анализа која би била у стању да замени чулно опажање ока, исто тако и ми не можемо тврдити, да ћемо бити у стању одредити и измерити својство или енергију једног књижевног дела, ако ли се не изложимо прво директно и наивно његовој акцији. Делокупно избацивање субјективног елемента нити треба желити нити је оно могуће, и импресионизам лежи у основи нашег рада. Не водити рачуна о својим властитим реакцијама могуће је само регистровањем туђих: објективне према нама, оне ће бити субјективне према делу које треба познати. Чувајмо се добро и не уображавајмо као што често чинимо, да вршимо објективно знање, кад просто обувамо, у место наш. субјективизам неког великог нашег сабрата. Макако себе мало ценио, мој утисак постоји; то је један Факт; морам о томе утиску водити исто толико 26*