Просветни гласник

388

рачуна колико и о утиску ма каквог читаоца па ма он био Бринтијер иди Тен. Шта више, ја нећу разумети ни речи којима се они слуке, ако немам свести о моме утиеку: то је баш управо моје осећање које мени даје смисао и схватање њиховог језика. Ја постојим толико исто колико постоји и други читалац. Толико и ни у колико више. Мој утисак улази у план књижевне историје. Али он у њој не треба да има привилегију: он је само Фактрелативне вредности који треба историјски расматрати. Он изражава однос дсла° према неком човеку извесне осетљивости, извесне епохе, извесне културе: он може номоћи да се дело дефинише својим дејствима. Све верске или политичке страсти, све симпатије или антипатије темперамента биће, шта више, од могуће користи. Одговор мојих мржњи, мога одушевљења, па чак и мога Фанатизма према неком узор-делу г ако ли ја од свега тога не начиним критеријум његове вредности и његове лепоте, може послужити као знак за вођење анализе: при експлозији, и сами каткад постајемо експлозивни. Све је у томе: да од нас не начинимо центар, да не приписујемо апсолутну вредност нашим осећајима, па ни нашем укусу ни нашем веровању. Контролисаћемо, сводићемо наше утиске студирањем намера пишчевих, унутрашњом и објективном анализом дела, испитивањем утисака већег броја читаоца тога дела до којих ћемо моћи доћи и у прошлости и у садашњости: те туђс индивидуалне реакције, које су исто тако поучне и исто толикд вреде као и моје, поставиће то дело на његово право место. Наша ће се узбуђења слити са тисућом узбуђења која су Мисли или Емил ироизвели од њихове појаве у цивилизованоме човечанству: њихова целокупна хармонија, пуна дисонанција, саставиће оно што се зове еФекат књиге. Стараћемо се, у осталом, да припитамо нашу осетљивост само у оним питањима у којима нам она може одговора дати. Практика је деликатна; теорија је јасна. Треба се упети да сазнамо све што је могло бити знано методама објективним и критичким. Треба скупити све што може да се постигне тачним зазнањем, безлнчним и провереним. Ми тражимо од интуиције и од емоције само оно што не можемо постићи ни на какав други начин. И, да не бисмо сувише рекли, боље је и не знати него веровати да се зна кад се не зна. Тражимо од интуиције и од емације оно што, по природи својој, спада у њих, и оно, што би било много мање сваћено другим путем и начином. То ћ§ рећи: осетимо на нама самима активна својства књижевног дела, његову моћ надражаја, његову лепоту облика, и поредимо резултат тога покушаја с оним што нам је искуство других људи, што су нам туђе анализе дали. У две речи, ако је прва заповест научне методе потчинити дух предмету да би организовали средства сазнања према нрироди дела А