Просветни гласник

НАСТАБА И КУЛТУРА

391

мије, на више места и у један мах, а. сем тога има и жанрова који се рађају два пут илп три пут, пре него отпочну живети. Крива линија да.је дакле чисто нетачну предсгаву Факата. Одупиримо се сиКушној таштини те не употребљавајмо ФОЈ )муле ироизводне. Ми никад не познајемо све елементе који удазе у састав генија, ни тачну сразмеру свакога од њих у мешавини, и ми не можемо предвидети производ који ће конбинација тих елемената дати. Они који ираве Л.а Фонтена од Шампање, од галског дз'ха и поетског дара; они који праве „Ифигенију" од учтивости и углађености Двора, васиитања класичног и од осетљивости јесу или шардатани или наивчине. Приближност до које долазимо у нашим одредбама јесте ариближно оно што ми разумемо под речју геније. Ми познајемо састав трагедије класичне; ми од н.е држимо у руци Формуле; од тога се, дакле, може начинити Корнељ. Само да ли ће то бити Петар или Тома Еорнељ ? Ми дакле можемо саставити трагедију Двора. Само да ли ће она бити од Расина или Кино-а. Нашим предвиђањима нису потребне личности. Све наше речи које изражавају дата, дар аеснички, осетљивост и т. д. садрже страшно велику неизвесност. Треба се, дакле, задовољити са скромном анализом онога што је пред нама, са излагањем Факата; престанимо изигравати научара који Ле ионова саставити хемиску синтезу Федре или Духа Закона. Кад се научно изражавање пренесе у историју књижевности, онда оно даје лажну светлост. Дешава се, шта више, да оно и помрачује. Беседништво црквено иретворило се у XIX веку у лирску иоезију. Израз тај има смисла само за оне који познају Факта. За оне пак који их не познају, он или нема смисла, или обележава заблуду. Јер иретварање једног жанра у други јесте управо оно што та Факта не показују. То је посао системе. Баш је боље рећи језиком целог света изостављајући научно изражавање: Лирска иоезија XIX века узела је као материју осеКаји које су, у XVII и XVIII веку изражени у црквеном беседништву у Француској. То је простије, али је јасније и тачније. Биће стварно научније држање књижевника који, не претендујући да ма шта створе према типу друге које науке, буду се потрудили да добро познаду Факта њихове области, и који буду нашли такве изразе који неће пропасти или којима ће најмање шта додати. Ето, због чега су наши прави учитељи Сент-Бев и Гастон Парис. Једину ствар коју треба позајмити од науке, као што је писао Фридрих Раух „нису ти и ти поступци него њен дух Изгледа нам, доиста, да нема свеопште науке, свеопште методе, него само свеонштег научног држања Метода једне извесне науке због тачних резултата до ко.јих је она доводила бркала се дуго чак са научним духом. Науке о спољном свету постале су на тај начин једини тип науке. Али јединство физичких и моралних наука није ништа друго