Просветни гласник

НАСТАВА П КУЛТУРА

393

И старкји фидософи нису били на чисто о појмовима уобразиље. Фантазије и памћења. Токо Декарт и Сиипоза, па ни енглески фидософи Лок и Хјум не умеју да их јасно разликују. Значајно је да је појам творачке маште истакнут тек у новијој психологији проучавањем уметничког стварања, као радња која стоји изнад памћења. Кант је ставио машту као творачку моћ духа изнад памћења, јер се у својој критици снаге расудиље занимао суштином уметничког стварања, сматрајући творачку машту као главну особину уметничког генија. И у староме добу до.лазиди су на нојам творачке маште само они фидософи , који су се занимали уметничким проблемима, као н. пр. Плоткн (269. г. по Хр.) и Флавије Филострат (2. век по Хр.). Највећи мислиоци старога века пак, Плато и Аристотело , немађаху јасног појма о машти, па и Филострат је не разликује сасвим одређено од угледања. Тешкоћа разликовања маште од сећања и од мингљења лежи у томе, што све три ове духовне радљивости, поред нонеких разлика, имају и много што шта заједничкога, а сем тога су оне у свом пословању упућене једна на другу. Духовни живот је у свакоме тренутку потпуно јединствен; ни у једном моменту нашег душевног живота не ради искључиво опажање, или само памћење, или мишљење. Кад год говоримо о раду мишљења или раду матпте, увек се има у виду претежни правац, у коме је запослено унутрашње јединство нашега духаСтога се по себи разуме, да разликујући у области интелектуалне радљивости уопште још и такве функције, као што су памћење, машта, мишљење, ово разликовање не може значити коренито подвајање трију самостадних моћи или снага душиних, које за себе делају. Јер самопосматрањем увек се надази само разноврсност душиних функција, која даје повода релативном иодвајању појединих Функпија, помоћу нарочитих ознака, докле се опет свака од ових различитих Функција у неким другим ознакама. нодудара са сродним Функцијама. Ну научно посматрање душиних Функција иора вештачком апстракцијом у први мах да пренебрегне подударне ознаке душевних Функција, које се имају раздиковати, а тако исто прећи и преко стварног заједничког посдовања и преко разноврсности појава свести. Само тако уопште и долазимо до појединих Функција у обдасти јединственог душевног живота. Погрешку такве апстракције уклањамо опет тим, што накнадно признајемо и тумачимо стварно заједничко пословање појединих Функција душевног живота. Извесно право на ово изодисање појединих душиних Функција да.је нам психолошка чињеница: да је доиста веома ведика смена појава свести, тако да кадшто можеједна од ових функција, н. пр. чудно опажање, или памћење, иди маштин рад, толико да превагне у душевном животу, да. скоро сва свест изгледа да је ограничена на њу. Ко се н. пр. највећом пажњом концентрише на размишљање о неком научном пробдему, тај ради скоро искључиво мисаоно,