Просветни гласник

394

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

и докле траје мишљење, дотле је уклоњена радљивост маштина, а нарочито чулно опажање. Ието тако ступа у позадину рад мисаони, кад се одамо л.утању представа наше маште. Тако је доиста душевни живот у појединим тренутцима психичке радљивости час скоро искључиво маштање, час мишљење, час чулно опажање, и на овом једностраном истицању појединих Функција свести оснива се поглавито наше право, да ове Функције у научном разматрању подвајамо. Што се тиче пак појма маште, сматрам да се он треба одржати у свој строгости и да се машта може врло добро разликовати од памћења и мишљења. Пре свега имамо да сматрамо праву машту као одређен рад наше нредсгавне радљивости или као нарочиту врсту репродукције представа, која има за наш душевни живот сасвим нарочиту важност. Гепродукција или унутрашња игра ноновног оживљавања и ишчезавања, долажења и одлажења чистих представа (у ужем смислу) креће се опет у два различита основна облика, од којих један називамо сеИањем или иамЛењем, а други маштом. Памћење ради са таквим представама, које схватамо као обнављања ранијих утисака, ранијих доживљаја шш раније саграђених представа наших. Машта напротив послује са таквим представама, којима не пристаје обележје, да су отисци шш обнављања ранијих представа. Стога и односимо у мислнма. представе сећања на неки познати град или на познату личност на ранија опажања овога града или лица, на раније доживљаје и т. сл. Баш ово обележје недостаје другом облику репродуктивног представљања, маштиној радљивости. Представе своје маште схватамо као сопствене творевине, као комбинације представа, које смо ми сами створили, као нове творевине нашега духа, код којих се истина употребе саставци ранијих сећања, ну код којих се јављају ови саставци у новој комбинацији, тако да маштине представе као целина, као јединство, имају обележје нечега новога, што смо ми сами саградили. Кад речемо да су маштине представе сопствене слике нашега духа, а представе памћења напротив обнављања ранијих Јтисака, онда се мора још додати, да и памћење не доноси собом просто и верно одслњкавање ранијих утисака, већ у исто време иредузима са њима неко извесно преображавање и промену. То је већ и стога, што је наше сећање пуно празнина, те ми испуњавамо ове празнине дометцима маштиних представа, према нашем нагађању и досећању. Исто тако постоји извесан прелаз између представа сећања и маштиних представа, пошто се по правилу сећања из ранијег доба, која се нису обнављала напоредним утисцима, најлак све више везују са дометцима маштиним, те тако могу да се битно измене у свом садржају. Ну увек остаје као одређено обележ.је за разликовање: да ми у своме схватању односимо представе сећања на раније догађаје, докл.е ових одношаја