Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

395

никако нема у маштиних иредстава. Стога можемо схватити представе ссћаља као заступнике илж представнике опажаја или ранијих доживљаја, докле ове репрезентативне Функције нема у маштиних представа. Пошто су све маштине представе нове творевине наше представничке радљивости, то мора машта у исто време да носи обедежје комбинаторске радљивости. Ово комбиновање мора се увек схватити као маље више продуктивна радљивост нашега духа. Због ове особине комбинаторске и продуктивне радљивости јавља се машта у исто време као нека виша радљивост нашега духа, која претпоставља памћење и сећање и која ради са творевинама ових наших Функција. И памћење предузима, као што номенусмо, извесне промене са својим представама, али оно чини то, тако рећи, недопуштено и увек у ограниченој мери, докле је машта посве комбинација и треба то да буде. Пре свега мора се имати у виду, да ова комбинаторска и преображајна радљивост маштина може имати наравно веома различите ступњеве, и стога је мера преображавања. што их машта предузима са представама сећања, веома различита. Стога се може још говорити, кад јс реч о машти, о разлици иродуктивне и репродуктивне ареобЈЈажајне снаге, подразумевајући под репродуктивном — нижи ступањ измењивања ранијих представа, При том се наравно комбинаторски рад маштин не сме замишљати сасвим механички, као иросто премештање раније стечених представних елемената, већ се овај стваралачки рад маштин вазда руководи мање више одређеним циљевида, Као нарочита, ознака маштина наводило се још, да она ради очигледним представама и да се тим разликује од мишљења у ужем смислу, које ради апстрактним појмовима, Ну ово обележје маштино мање је важно, пошто маштине представе могу бити више или мање очигледне, а ни мишљење не ради никад сасвим без очигледних иредставних елемената. Та .није могли бисмо рећи да је машта, према начину свога рада, очигледно иредстављање, докле је мишљење апстрактно сређивање. Ну главна разлика између маште и мишљења лежи у томе, да су нам код сваке мисаоне радње нредставе само средства ради сврхе, наиме ередтвас ради тражења логичких од-носа. При мишљењу н. пр. разматрамо предсгаве, да ли нотпадају под опгате појмове, да ли се могу довести у односе простора и времена, сличности и једнакости, да ли се могу довести у одношај узрока и последице и т. д. При том се свугде представе употребљавају само као тачке везивања или средства за налажење извесних односа. Сасвим друкше је ири маштину раду. Код ове су представе саме себи сврха. Ми се интересујемо садржаЈем представа као таквим, а не због каквих било апстрактних односа, који се могу из њих извући. Кад песник ствара лица своје драме, кад сликар оцртава у мислима неку слику и кад његова машта доводи пред унутрашњи ноглед леп иредео са облацима и разне свет-