Просветни гласник

НАСТАВА И КУДТУРЛ 623

као и друго. Поред школске наставе раде на редигијском васпитању нашега рода још други чиниоци, чији утицај раније почиње, дуже траје и моћнији је, него школско васпитање. Најважнији чинилац за религијско васпитање омладине јесте неоспорно родитељска куИа. ,Васпитање је ствар породице, од ње полази и тамо се већим делом враћа". Што овде Хербарт говори о васпитању у опште, то нарочито важи ла религијско васпитање. То, што у човечјем срцу треба да постане снага и на што он увек треба да се обраћа у добрим и здим данима, за све то мора се зарана положити основа, јер по другим речима Хербартовим „никад неће религија у дубини срца заузети своје право место, које јој припада, ако њена основна мисао није једна од најстаријих, и ако та основна мисао није спојена и свезаиа са свим оним, што променљиви живот за собом оставља у средишној тачки дичности". „Ко се саглашу.је са Хербартовим мишљењем, мора и закључке из тога извести, да родитељска кућа мора рано поставити чврсту основу за религијско образовањс и биће са њим истога уверења, да све што доцније школа има да ради у своме делању условљено је ранијим утицајима куће на религијско мишљење и осећање детета". Пнта се само како родитељска кућа мора бити створена и како се мора поступати, да би се тиме образовала она оеновна представа са прикладним осећањем и тежњама. Песталоцију припада слава са свима почастима, што је очигледне објекте за развитак основног религијског искуства унутиб породици. Одиста, дете види у одношају ка оцу и матери битне стране одношаја између Бога и човека. Дабоме, то сс може само тада очекивати, ако је породица прави род, ако су чланови исте прожети везом топле љубави и ако су родитељи наоружани јасном хришћанском побожношћу. Где се ова претпоставка деси онако како се човек надао, ту се само по себи, без икаквих примена нарочитих метода вештине, врши религијско образовање деце у раној младости. Утицај с поља долази на сусрет и онако дечјој потреби. А како се ова предиспозиција мало по мало развија код детета, Песталоције описује овако: „Ускоро видим осећања љубави, поверење, захвалност и хитрина послушности морају се у мени пробудити пре но што их могу према Богу применити. Лзуде морам волети, морам људима захваљивати, морам их слушати пре но што се могу тамо уздићи, да Бога волим. Богу да захваљујем, у Бога да се уздам и да му будем послушан, јер ко свога брата не воли, кога види, како ће волети оца свога на небу, кога не види?" Овим је Песталоције показао пут, по коме се религијски квалитети у дечје доба развијају и показао је, како своју негу морају наћи у породици. Размотримо тачније, како се појављују сви поједини знаци религијског развитка код детета онхођењем са родитељима.