Просветни гласник

НАС1АВА И КУЛХУРА

637

написан с више или мање речи, с више иди мање иретендиозности, али је он, у гдавном, свуда једнак, и то онај који горе исписах. Ово је, најзад, са свим и нриродно, јер само такав смер и може одговарати месту и годинама оних који се удружују и посдовима којима се они редовно баве по средњим шкодама, кад су већ та ђачка удруживања кренуда тим, а не каквим другим (хуманим, спортовским итд.) правцем. Чланови дружина су, разуме се, сами ђаци, и то виших разреда, У-УШ, негде подељени на разне категорије (редовни, помагачи итд), ади сви са. „правом" да учествују у дружинским, дитерарним и уметничким састанцима, који се махом држе празничних и недељних дана. На састанцима се читају преведени иди оригинадни састави ученички: песме, ириповетке, разни поучни и „научни" чданци и расправе, па онда оцене и „критике" свега тога итд. И кад све то ђаци износе без каквих ведиких претензија, када ти „научни" и „дитерарни* посдови не издазе из круга обичних ученичких знања и умења, кад се ђаци ограниче на превођење лакших и ленших ствари из туђих дитература, која су приступачна њима и њиховом знању туђих језика, иди баш и на „оригинадна" излагања и саоиштавања онога што они одиста могу знати, и што знају, разумеју или осећају, онда се таквом ученичком раду у њиховим дружинама не може укратити нека врста наше симпатије, јер је посао на свом месту, искрен, н може бити користан. Ту су први покушаји сдободнијег, самосталнијег кретања ученичког у ономе што су научиди, у шкоди иди и ван ње, и први огледи да се оно што се зна, на неки начин среди и изнесе. Ту су прве прилике да се стане на. своје ноге, да се има „своје" мишљење и да се оно уме и сме рећи и бранити пред једним често ведиким Форумом, који је, истина, ђачки, ади који уме да буде не само нажљив слушадац већ и оштар критичар, пред којим, дакде, треба пазити шта ће се рећи и имати слободе што рећи. И кодико се и кодико пута тек ту, на тим ђачким састанцима, у њиховим „научним" нрепиркама и споровима, обнови и утврди знање ког закона иди правила, о коме се дотде имало само неко тамно и магдовито сећање. Колико је и колико пута каква оштра „критика" упутида каквог брзоплетника иди незналицу да'разгледа свој уџбеник, да тамо што доучи или научи, кад већ хоће да уђе у „дитературу". Ту се, најзад ученици, будући јавни раденици, навикавају да подносе и туђа мишљења, да један другог пажљиво и трпљиво сдушају, да се добровољно подвргавају извесној дисциплини, која од њих полази, која је њихово дело, да се, једном речју, из раније вежбају и навикавају да буду зос1а1)1е, што за наше друштвене прилике није неважна ствар итд. Али и ова медаља има евоје наличје, и то, на жадост, често много ружније него што ми мислимо да је или да може бити. Имојејеуверење да од ових ђачких литерарних дружина по нашим средњим шко-