Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

715

Замисдите једно мало дете које је тек истргнуто из материног крила, које је код куће уживало потпуну слободу у игри и природи, које је живедо у царству бајака и Фантазије, затворити у тескобне, загушљиве учионице и давити по 4 сахата дневно (2 пре и 2 после подне) наставом, утрапити му првих дша тешку и неспретну писаљку у руке, уквржити га у строга пранила дисцшминска, скрстити му ручице на груди и не дати му никуд да мрдне — па ћете одмах видети сву комичност данашње школске ситуације!... Зар не би боље било да се дете прве године поступно навикава да прави један природан прелаз из домаћег, слободног, поетичног живота у затегнути, крути, реални живот школски ?! Маае часова, мање „науке", а више слободе, игре, забаве, кретања — требало би да нам је девиза приликом увођења деце у школски живот! То правило, та девиза требала би да нам је пред очима и кроз доцније похађање школе, све докне пређу деца у средње школе! Према једном распису министарском први школски часови треба да се држе 60 минута — дакле иун сахат, остали пак трају по 45 минута. Замислите сада јадну дечицу која код своје куће нису никада сем за ручком или вечером седела дуже од 15 до 20 минута: како ће изгледати кад у школи с прекрштеним ручицама, згурена и зби.јена једно уз друго, у неподесним клупама морају седети 60 минута и гледати нетремице у учитеља, пазити на његова питања и старати се да се не повреди школскн ред! Какав ли ће преокрет у духу и телу њиховом учинити ова измена; какво ли ће разочарење деца доживети пошавши у школу, коју су друкчије замишљала док беху код куће; колико ли ће осетпти досаде и апатије у новоме своме животу? Јадна дечица! Колико је непажљив род људски нрема своме породу, својој будућности! Док се данас поклања више пажње животињама, ради чије се заштите образују и нарочита друштва, дотле се према деци још врши сродњевековна тортура! Уместо да је одмор 3 / 4 сата а настава Ј / 4 или 20 минута, а оно је обрнуто данас, у веку педагогике... Данас се јури само за неким уображеним „знањем" за неком великом науком, за некаквом „спремом за живот", а заборавља се на тело, на дух, на вољу, на детињство и младост. Ми замишљамо да су деца оно исто што и ми, да су њихове кости и мишићи очврснути као код нас, да су она нроживела онолико колико ми, да су им чула извежбана као наша, да могу схватити, размислити, оценити, применити оно што чују и науче као ми одрасли. За то их кљукамо толиким силним знањем, унраво рећи хоћемо да им дамо све оно што и ми знамо, присиљавамо их да седе згурена у бедним и незгодним клупама, сатиремо их разним вештинама и правимо стармалцима.