Просветни гласник

1036

просветни гласник

Сјеикјевић је ишао овим другим нутем. Насликао нам је бојеве п сукобе, кршеше мачева и проливање крвн, али нам није довољпо приказао и људе којн су махали мачем, тукли буздованом н пролнвали крв н своју и туђу. Он им није завирно дубље у душу, него их је пустио. да се витла.ју кроз ромап стварајућн чуда од јунаштва. Он нма снажан н изразнт оиис крвавнх битака и страгппих ногибија. Позпаје н снлнн ратнички инстиикт пољског п козачког племена у XVII веку. Оп живо и пластично слика прпзоре раздражљпвих сукоба међу острвљенпм ратннцниа, али све то не чини као психолог-ромапсијер, него као народпп невач. Најлепше и пајдпрљнве сцеие пз в Огњем и мачем"- нису ни тачпе нн истииите. По љпма се готово увек заиграва извеетан романтичпп сјај. То све подсећа много на Диму оца и његове витешке романе, а готово ни мало за Золу и Толстоја, који су и сами слшсали ужаса рата. Сјенкјевић има Фантазију младих сањалнца и озбнљно расипа кроз свој роман моћне витезе и велике јупаке. У љеговом роману нема скоро пп једног обичног борца. Свп су они „опробани ратници" и „стари степски вукови", па чак п лукави Заглоба н себнчнн Женђан ноказују пеочекивану и невероватну величнну душе. Врло је тешко разабратн се у тој огромпој количнпн нрвокласних хероја, којн као да су пренесенн у роман нз старпх грчкпх мптова. Сјепкјевића каО да пјани та сјајна кавалкада витеза, па опсен>ен н очаратг, иушта маха Фантазији, те прелазн граннце пајумереннје вероватности. Ево вам само једног прнмера: „У тај мах пекакав хусар-див у пајвећем трку, допаде кари, часком се копите големог коња виде у ваздуху — за тим и внтез и коњ падају у сред масе, кршећи конље, обарајући људе, ломећи, гњечећи, мрвећи. Као што орао пада у јата прдаваца, и они, збијени у гомплу, постају плен грабљивцу који их раскнда, — тако је пан Донгин Подбнпјента, ушавши у сред непријатеља, беснио са својом скпннканом. Никад ваздушни стуб не нрави толику пустош у густој и младој шумн, колпко је он правио у гомили јаннчара. Страховит беше; претворпо се у неко надчовечднско биће; кобнла му се прометнула неким чудовиштем којему из ноздрва пламен лиже, а скиннкапа се тројила у руцн јунаковој. Кизлар-Бак, огромнн ага, кпдиса на њега, и паде иресечен на двоје. Узалуд се најјачп људи заклањају копљима — умпру на мах као од грома; а он гази по њима, јури у највећу гужву, и кад махне, би рекао класје под косом пада, гради се празннна, чују се узвицп иренераженосги, .јауци, лупа од удараца, шкрнпа жељеза о кости и дување наклене кобиле". 1 То је све живо, поетично, снажпо и изразито, слично призорима из Ариостова „Бијеспог Роланда", боље јопг него неки његови онисн. Али читалац неирестано очекује да С.јенкјевић ова чуда од јунаштва завршн наивним узвиком којим народни приповедач завршује своју кажу о горостасима: „И па част вам лаж !" * Као четврту особину романа „Огњем и мачем" можемо обележити пзвесне јаке драматске сцене. Њих има повппге, и СјенкјевиИ је велики мајстор у њиховој израдн. Сцена сукоба између Скшетуског и Чапљпнског нешто је примитивна, и црави утнсак нарочито удешеног призора, недовољно разјашњеног. Али је за то лепа и еФектна слика смрти старога Барабаша, која изгледа као снимљена с античких узора. Стари ратник био је клонуо физички, изнурен и успаван. „Једино је телом ирипадао земљи, а душа н разум

1 „Огњем н мачем" кн.. II стр. 285.