Просветни гласник

ПРИКАЛИ И ОЦЕНЕ

1037

су му бпли утонули у укочепост н мртвило". Али кад његов друг Кпгечовски предлаже нредају „крв јурну у бледо и ножутело лице Барабагаево. Оп устаде с котла на коме је седео, исправи се, и наједаппут овај погурени, смежурлни старац прометну се дивон, пуним жнвота н снаге... У старом се пуковнпку пробудио давнашњи лав. На позив да положи оружје, он је одговарао метцпма — н виделн су га с булавом у руци, са распргптеним белим власима, како издаје заповести громком н младићском енергнјом/ Лепа је и сцепа код Жељинеки, кршећн страгану дисцпплнну у војсци кнеза Јеремије убија на колац натакнутог козачког атамапа, да га спасе мука. Али као што призор Барабашев иодсећа у неколико на Игова Чииа Мабе^а, тако и сцена са козачким атамапом личи на смрт Бусијеву у госпођи Монсоро Александра Диме старијег. У осталом, романтика Сјепкјевића у „Огњем и Мачем" пзгледа као поезија Омира и Ариоста нреварена у лабараторпји Француских романтичара деветнаестога века. Најпосле, вреди иоменути ванредно лепу сцену, с много истинитостн и дирљивости: ослобођење Јолене, којом се завршује III књига. СјенкјевиА је неоспорно вешт да театрално свргаује све књиге свога романа „Огњем и Мачем.". I књига се завршује новраћањем к себи скоро избезумљеног Скшетуског, наравно утицајем „једино спасава.јуће" католичке вере, пред којом се кроз цео роман Сјенкјевић приклања. II књнгу завршује тужан глас, који пада у сред најбурнијег весеља, да је Бар, где су се надали наћи књегињу Јелену — освојен! Ретко је наћи нисца који је умео да држи кроз цео роман запету пажњу читаочеву, и да створи од монотоног ратног матернјала онако занимљиву поему. На то је СјенкЈевиК утрошно највећи део своје уметности, али је на крају кра.јева постигао ванредан успех, јер је и читалац заједно са заљубљеним паром и са писцем стигао жив и здрав на крај романа. Штета је само за сиротог Подбипјенту што погнбе. Онакав јунак! Али изгледа да аутор не би зпао шта с њим да ради, јер онако простосрдачне и добродушне јуиачине као да и нису за овај свет. Нека иде он тамо међу Омирове јунаке, којима је био раван по витештву, а претицао их је чистотом свога срца. „На небу му душа царовала, ка' му име на земљи царује"... * * * У делу Сјенкјевића силно се просипа људска крв, варварски ниште човечји животи и непрестано засејава бојно поље лешевима. Па ииак, чнталац не осећа ни близу ону грозу и одвратност какву осећа кад чита Золин „Слом" или Толстојев „Рат и Мир". Ту смо исту нојаву запазили и код Гогоља, у његовој „Тарас Буљби". Ерв у „Огњем и Мачем" као и крв у „Тарас Буљби" еаска је крв, нека ми се допустп тако се изразити. Сва страхоте рата, сав покољ, све жртве људске само су споредии прпмесак главном елементу дела: витештву иојединих бораца. Аутор то истиче, то наглашава, то хвалн и велича. У место да нзазову хумана и морална осећања, оваква дела подстичу антисоцијалне инстинкте. Читалац не жали ироливену крв и побијене људе, него се чпсто радује кад његов омиљени јунак слеже лешеве на лешеве. Сва пажња, сва љубав, сав пптерес сведен је на хероје романа. Да се онн прославе, да се покажу велпки п силни, шта мари колико ће пасти непознатих и незнатнпх особа! Кад Сјенкјевићеви исполппн јуре кроз масе борачке, те секу, тлаче, газе и косе, читаоцу и не нада на ум велика

1 11)1(1. кд. I стр. 173.