Просветни гласник

1038

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

реч Св. Писма: не уби! Напротив! Загрејан пееничким оиисом, одушевљен за јуначке љубимце ауторове, пренесен целил бићем у доба јевтиних живота и ритерске славе, читалац мало те неће поновити узвике Виптњовјецкових ратннка: удри, сеци, кољи! * Има и један други разлог са кога читалан, не жали за изгинулим ратницима. То је тенденција романа. У Сјенкијевића нонајвипге гину побуњени Еозаци, татарска неверија и издајници, а аутор је већ принремио читаоца да не жали те рђаве и свирепе бунтовнике и насртаче. Пољаци гину много ман>е, а и у томе је Сјенкјевић показао изванредну вештину. Да не би раетужио читаоца, он је, сем Подбипјенте, сачувао све главне личности романа, као да их не може сећи оштра ђорда, ни пробити пушка из кубура. То је манир народногпевача, који своје чува а душмане руши. Ако и ногпне који Пољак, тај или нам није ни мало познат, или није добар. Шта се читаоца тичу браћа Сјењути, кнез Полубињски, нан Урбански, стари Житињски, властелин Сокољски, млади Скаљски, и други које дотле никад није срео у роману ? Гнну, истина, и познати нам у неколико кнежеви Еурцевићеви, али они су хтели Јелену удати за немилог Бохуна и присвојити јој имање, иа их не можемо ни жалити. Гину и Вернер и Флук, али су они Немци, па не вреди проливати за њима сузе, и ако су били уз Пољаке. Та за Бога, они су најамнпци, који су за новац већ нродали своје жнвоте! Гине и нан Пелка, али он је „мрзео врлину" и бацио био око на лепу Јелену, а није нам иначе ни био иознат. Гине, најпосле, и стари Барабаш, али он је већ био једном ногом у гробу, па га је боље било ногубити у јуначкој борби, него уморити у постељи.... А остаје цвет јунака пољских, остаје чак и лукави слуга Женђан, тип из старијпх комедија Француских и талијанских, остаје мудри облапорни и заједљиви али ипак доброћудни Заглоба, најирироднија и најистинитија личност у роману. Остају Јелена и Скшетуски да живе у срећи, после тешких дана и великих душевних патњи. „Ноћ је видна као дан. Јата звезда сијаху на небу. Месец изгрејао и обасјао поља покривена мацом Војници стадоше певати; за тим се са ливада дигне беличаста магла и начини једно непрегледно језеро, обасјано месечином". Таквнм реалистичним описом завршује Сјенкијевић своју романтичну епоиеју, а главни вптез романа Скшевски прима награду за своју љубав и своје јунаштво, јер „сад осећа на своме срцу куцање срца књегињичинога" Тиме треба да буду задовољни сви: и аутор, и његови јунади, и читалачка публика, па најпосле и сам литерарни критпчар.

VI. Приповетке, Ењига I, II и III. Тридесет их је равно! И каква чудна и необична мешавина, већа но па новгородској јармарци или сорочинском сајму. Ту су готово сви евроиски народи, почев од „господар§, света", Енглеза, па до подјармљених Словенаца и раскомаданих Пољака. Ту су свп крајеви Европе, од хладне Скандинавије па до земље „где но лимун рађа®, како Павле Хајзе зове Италију. Ту су разне вере и културе енергичног Заиада и сањивог Истока. Па како су ове приповетке различне једне од других! Има међу њима и лаких, скоро