Просветни гласник

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

1039

безначајних шала, и тужних и меланхоличних слика, и идиличних нригода, и мистичних алегорија, и узбудљивих сликања поремећеног душевног живота. Има свега што се јавља међу људима и много чега што се приказује само у сновима, халуцинацијама и маштањима... Ииак, у највећем делу ових приповедака има туге и сете, патве и јада. Неки студени ветар удрио је и у прииоведаче и у преводиоце. Нешто им је милије да им се оквасе очи, него да им се развуку усне. Нема више старих, добрих времена. Нема некадашњих добродушних прича у којима, се само воли, пева и пије, и до којих ни сама смрт не допире. Ностало је из приповедака сјајпих замкова, усред цветних градина, у близини хладовитих шума, дворова с раскошним салонима и мирисним будоарима, с новцем који се лросипа, с богатим гозбама и шумним забавама. Не говоре се више духовите Фразе, не праве се грациозни покрети и не измењују љубазни комшшиенти. Нема нп наивних, мелодрамских распри, ни ФилтриргСних суза и штимованих уздаха, ни вешто ранжираних интрига и заплета, ко.ји се свршују пристојннм пољупцпма и нежним загрљајима. Зимски мраз опустошио је вртове ; облаци су застрли сунце; магла је нродрла у људска обиталишта; време је порушило замкове! Место велелепних дворова око приповедачево види старе, трошне кућице и малене, убоге избице. Где .је пређе срећа цветала, уселио се јад; „где је славуј песме пев'о, вију ветри сада", како сетно вели песник. Меланхолија се дочепала срдаца; сушица захватила плућа; глад стегла желуце а мономанија притисла мозгове. Дела земља, у очима модерних приповедача, претворила се у бедна лреграђа и каљаве засеоке, у домове за нахочад и склоништа за изнемогле, у болнице и луднице ! „Нико срећан, а нико довољан; нико миран, а нико спокојан!" * Можда сам мало преувеличао, али нисам много. Већ готово нестаје из књижевностн еладуњавих романтпчких обмана о идиличној срећи у животу. Умерен реалнзам с обичним људма и свакодневннм догађајима почео је већ иостајати досадан. Тражи се више сензација, нешто ванредније, ређе и интересантније. ГроФови и маркизи изишли су нз моде; трећи сталеж није увек занимлдв; редован живот не привлачи пажње. И зато се ударило у закутке и крајичке друпива, у чудне п настране алегорије, у психопатолошке анализе, у разбудне сцене или у мрачне и језовите догађаје. Ено припознатог Енглеза Рудјарда Киплинга с његовом магловитом алегоријом „ Зодија.кова дец а", коју је тешко дешиФрирати и јачим умовима, а коју обичан читалац неће ни мало разумети. Ено прослављеног Американца, Едгара Поа с његовом мистичком и манијачком приповетком Ђ Виљем Вилзон ®, којој ја нити умем пронаћи циља, нити јој могу лризнати ма какву социјалну, моралну нли естетичку вредност. Ено „једног од првих чешких књижевника" Јулија Зејера како допушта загонетној Фулвији да мрцвари и убија тајанственог Ђ Инултуса, к , па да после и сама себи дође главе. Ни Руси нису у том правцу заостали од Запада. Ту је Антон Чехов са својим » Црнџм Монахом к , у коме по примеру већ душевно растројеног Мопасана'слика живот и смрт једног с ума сишавшег, с много мање снаге и вештине но велики, трагични Мопасан. И Пољаци нису далеко. У доброј причи „Анта?, Болеслав Прус има мрачан призор о спаљивању живог детета. Хенрих Сјенкјевић који је у својим кратким прнчама понајвипхе меданхолик и песимист насликао те у »Оргуљашу из Поникла к тужну с-мрт једног убогог ђавола, којп је заспао т снегу, залутавши у путу. Клеменс Јуноша казује нам та-