Просветни гласник

настава и кулгура

705

еруптивних маса на површину; ту се показао већ као прави вулканиста. У Скандинавији се уверио да се тамо морске обале стално издиасу и да су енглески геолози пмади права кад су тврдили, да гранит није најстарија и најдубља Формација, већ да он пробија кроз неке још старије слојеве. То га је наведо да добро проштудира радове енглеских ириродњака, чега је резудтат, што се Вернер приближио сасвим Хутновој школи плутониста, која је исповедала да у унутарњости земље има велики резервоар топлоте и да та унутарња топлота игра велику улогу у развићу земље. Његови новији теориски погледи носили, су, неко време, на себи карактер мешавине неитунизма, и поступцима што је представљало један велики напредак на путу познавања правог стања ствари. Најзад изгледа, да је прешао у табор својих првашњих иротивника, па да је чак и нретерао у новом правцу, јер је, на нример, тврдио, да доломит постаје из кречњака само под утицајем „магнезиских гасова". Међутим, ми знамо да доломит може постати и хидатогеним процесима. Александар фон Хумболт, био је друг највећег немачкога геолога Буха; није му био раван, али је имао увиђавности да за њим иде. Нмао је великога енциклопедискога знања из свију природних наука, али није имао довољно стручности у геологији и њеним помоћницама. Стога је својим многобројним марљивим и даровитим истраживањима и размишљањем користио свима гранама Јестаственице више но Геологији. У његовомс раду на овој науци мало је шта оргинално: већином је проширивао и нримењивао оно што су поставили и утврдили његов учитељ Вернер и његов друг Бух. И Хумболтово прво дело тицало се питања о постанку базалта. (Минералошка ироматрања на неким базалтима на Рајни 1790). Тада је још био скорашњи ученик Вернеров, па није чудо што се у спорноме питању о базалту показао као ватрени нептуниста. Путовао је више но ико до њега. Резултате својих разноврсних проматрања по Белгији, Холандији, Енглеској, Француској, Америци, Русији и Азијп, разрадио је овим великим делима, која је на Францускоме језику наштампао: Оашта Физика и Геологија (1807), Геогностична штудија о стенама обеју хемисфера (1823) и Одломци из азијатске Геологије и Климатологије (1831). У тим делима нема детаљних геолошких штудија, али има забележена огромна маса геологистичких Факата. Највећу је пажњу обраћао иа питања Физичке ГеограФије, у ЧИ Ј°Ј Ј е расправи и најбољи успех показао. Тако на пример, он је врло детаљно проучавао Форму, правац и распрострањење брегова; па је у тој штудији назрео као неки закон сталности углова под којима се планински слојеви пружају, што ће доцније Француз Ели де Бомон