Просветни гласник

1188

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНЦК

ученицима иознате оне количине, с помоћу којих се даје одредити вредност непознате, т. ј. е да ли ученици имају оне представе, које ће им моћи нове представе јасним и разумљивим учинити. Ако н. пр. треба објаснити, да је у сложеној речениди: Где зуб боли, језик бежи, прва реченица споредна, адвербијална, ученици претходно треба да знају, шта је адвербијална одредба, и да умеју поменуту сложену реченицу претворити у просту с докалном адвербијалном одредбом Од болесна зуба језик бежи. На почетку је наставе дакле увек понављање, понављање познатога градива, било да је оно задобивено ван школе, било наставом у гакоди. Ако се понављање ограничава у главном на оно, што се у школи прелазило, онда има облик испитивања, којим учитељ сазнаје, како су ученици запамтили и утврдили старо градиво, и у којој се мери може њим послужити као основом за ново. Стога наставни час почиње с испитивањем задатога градива (и прегледањем домаћих задатака), прелази за тим на пружање новога градива и завршава разрађивањем овога (уједињавањем, примењивањем), чиме се учитељ уверава, како су ученици схватиди свој нови задатак. Ако и мора сваки час бити једна заокругљена цедина, он то ииак не може бити у строжем смислу речи (као н. пр. какво јавно нредавање или говор), пошто је један део у континуитету наставе, претпоставља раније, и сам је претпоставка за касније часове. Учитељ треба 'ту да одговори и једном и другом захтеву: он не сме давати растављене дедове, који не дају потнуну сдику, или који се само у нотпуној слици дају разумети, мора надовезивати на раније градиво и ирипремати касније. Стога по правиду час треба да отпочне понављањем познатога градива (испитивањем), јер ово садржиусеби претпоставке за ново и изазива све потребне представе за ово, — обрнут иоступак, којим се често служе по неки учитељи (т. ј. прво предају ново па после понављају старо), не може се одобрити, јер је ненриродаи и нелогпчан. Кад учитељ отпочиње час с понављањем претходнога градива, одржава, природни ток наставе, а у.једно изводи и анализу ученичких представа за ново градиво. Ако се увери, да оно (из било којих разлога) није довољно утврђено и да нису дати потребни усдови за ово, онда не може ни предазити непосредно на предавање новога градива. Почетак .је дакле наставнога тока, било да креће од понављања, било да на који други начин изазива представе, потребне за ново градиво, аналитичан. За свако ново градиво морају бити спремне познате или сродне представе, где ових нема, ту нема ни разумевања. Те представе треба дакле изнаћи и принремити, како би се могдо извести стапање (асимидација, по Вунту, аперцепција, по Хербарту) нових представа са старим. Нема ни једнога наставног предмега, за