Просветни гласник

СЛУЖБЕНИ ДЕО

1191

хш! стање описује, тако се приповедају догађаји, постунци, дела; приповеда се дакле оно, што се једно за другии .јавља, а не што је у један мах било или могло бити пред очима удениковим, и у томе је разлика између описа и приповести. Разлика је иак између описа с једне и приказа (у најужем смислу) с друге стране у томе, што овај има више с\'бјективних елемената, гато су у њему лични и чуствени моменти јаче истакнути (природњак описује море. песник га приказује). Да; се ни у приноведању чуствени моменти не, смеју занемарити, неће бити потребно нарочито наглашавати, јер приповедању је смер, да утиче и на чуство, и њим се не задобива само знање него се и чуства потресају и учешће изазива. И ириказну наставу у ужем смислу треба што више оживљавати опажајним средствима (слике историјских личности и места, природне појаве), али се у томе не сме ни претерати, она су овде средства за оживљавањ« иаставе, и у великој мери употребљена уче ученике површном посматрању или их расејавају. Описи су и приповести на свом месту и на најнижем стеиену, ученици не треба ни ту да се задржава.ју само на расцепканим и на непрегледним појединостииа, и ту се већ они морају навикавати на мање целине, које ■су претходнии радом припремљене, или и на, веће, које могу да изазову јаку заинтересованост у њих. Али монолошка настава ипак мора <>ити у позадини према диалошкој, и ако учитељ не уме сам да довољно ж.иво опиеује и приповеда, то ће учинити добро, ако се буде служио и готовим описима и приповестима. Нарочито ће касније, за приказе, добро доћи готови обрасци, пошто није многима дато, да за лична и чуствена стања нађу адекватне из]>азе, многима јесте иак, дато, да уживају у таквим изразима, које сами истина нису могли изнаћи, али зато ипак осећају, да нотпуно одговарају извесним стањима (у томе .је разлика између уживања уметникова, који ствара, и уживања гледаочева,, слушаочева или читаочева, који у себи ионављају оно стварање). Од учитеља се не може тражити више, но да имају осећање за лепе приказе, и уопште за уметничка дега., и да то осећање умеју изазвати и у својих ученика. Али извесну реторску способност учитељ треба да задобије, и настава му даје и добре прилике за то, — вежбање ће му и у томе много помоћи. Не треба ни помишљати на то, да се у школи да постићи потпуно разумевање великих уметничких дела. Школа и ту мора отворити више апетите, који ће се кроз читав живот задовољавати. Велика уметничка дела треба да одржавају за ученике вредности и после школскога доба, и да у њима касније изналазе нове стране, откривају нова уживања, долазе до дубљега разумевања. Школа треба да буде увод за све то, и на веома су ногрешном путу учитељи, који излазе са судовима готовим, „једном за свагда", и тражз, да их и ученици за њима понављају. Они упадају у велику опасност, да каснија искуства,