Просветни гласник

106

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

њима не слаже тврђење Моршево, да су гимнастичари и веслачи ретко најбољи тченици. Код М. види се као црвен конац противљење сваком телесном раду а давање вродности и права само научној наставп и школским радовима. Али код њега нема никаквих предлога за иоправку нити нових идеја. Морш .је одговорио на ове замерке у 3.—4. свесци истога листа. Ради везе ми ћемо овде одмах приказати и његов одговор, коме је натпис: „N6 <јш (1 шгшз !" Као што показује већ и сам овај натпис, М. тврди, да су његова излагања углавном била само џгјде!' ауаг — пе (цш! шт1б! Он је дакле само против сувишности, претеривања. Не само вежбања у веслању, већ и цртање, као и сви остали предмети по слободном избору, ручни рад, стенограФија, вежбања у страној конверсацији, даље многобро.јне свечаностп и светковине и принреме за њих сувише одузимају времена и умне снаге многим ученицима. У обавезним предметима јако се заостаје, јер многи ученици и носле подне су заузети необавезним предметима. И М. се позива на реч министра, који је једном рекао, да се у овим стварима претерује. За гамнастику и веслање наводи М., да они имају и своју тамну страну у хигијенском погледу. Што се тиче тврђења В., да М. не изноеи позитивне предлоге, ова.ј баш наводи редом, шта је све предложио. — Свакојако ова полемика заслужује иажњу. На шестом месту у овој свесци директор проФ. X. Гилов из Берлипа под натписом „Еш ВегИпег 8сћи1тапп" посвећује неколико речи усиомени Хајнриха Бертрама, који је од 1874 —1900. године стајао на челу берлинским народним пгколама. Г. чини ово поводом Бертрамове биограФије од Фрица Јонаса (Берлин, 1911; Вајдман). Као прилог питању о том, да ли усмени испит зрелости треба да је јаван за све приманце, износи пенсионовани директор К. Копинпод натписом „2иг К1аизиг с!ег тип(1Исћеп КеИерги1ип§" своје искуство, које је стекао као десетогодишњи члан иснитне комисије у једној мекленбуршкој гимназији. Ни друг а свеска не заостаје за првом по својим расправама. Веома је занимљдва прва раснрива: „Хеићитап1з1;18сће 1Ји1;егчуе18Ш1§ 1т 1Ја1е1пип1;егпсћ(" од А. Штала. Нисац се, како сам вели на завршетку своје расправе, трудио, да својим излагањем докаже, да смисао новога покрета поред све научности тежи сасвим практичноме ; он је с тога сваки свој навод ноткрепио и објаснио на примеру. Мисли његове углавном су ове. За време многостраних нанада на хуманистичку гимназију извршен је прекрет у самој настави старих језика, и он је са потпуном променом методе донео ново интересовање, нове радости и чвршће плодове на старом дрвету. На критику нриродњачких противника може модерпи наставник гледати само са чуђењем, јер његове сврхе стоје у сагласности са начелима, које они тако наглашавају. Еао год ни природне науке, тако се ни он не задовољава готовим обликом, неком појавом ; и он испитује животне иогодбе и животну заједницу, порекло језика и његово развијање по законима. С нравом се може данас говорити о новохуманистичком покрету. Овај неће само да даје хуманистичко градиво од знања, већ његова метода треба више но раније да одговара бићу „хуманитета". Несагласност међу узвишеним идеалом старохуманистичке сврхе и његовим остварењем у школи свом силом је нагнала наставнике науке као и праксе на разбијање Формалистичко-граматичке методе, која је као олово спречавала живу употребу текста. Нови правац гледа у лектири градива из туђега језика своју крајњу